Balada o Dženis Džoplin

Pre pet decenija svet je izgubio Dženis Džoplin, a dobio je legendu. Ovo nije kolumna o muzičkoj zaostavštini čuvene rok i bluz buntovnice, već kratka posveta njenom simboličkom legatu. Pola veka nakon smrti velike zvezde, pesme koje su za njom ostale nisu ništa manje popularne nego što su bile za njenog života, a ni društvena kritika utkana u prepoznatljive stihove o slobodi ili „mercedesima” nije izgubila na snazi. Naprotiv, čini se da su njena feministička agitacija i proročki izrečena kritika konzumerizma skrojene tako da savršeno odgovaraju duhu današnjeg vremena.

U vreme kada je rat u Vijetnamu besneo, a ulice Pariza gorele od socijalnih nemira, američkom kontrakulturnom scenom vladala je Dženis Džoplin. Bila je ikona pomeranja ustaljenih pravila i granica „lepog” ponašanja. Stavom, izgledom i tekstovima nudila je drugačiji model rodnog identiteta. Ako pažljivo gledamo poseban izraz koji je imala, videćemo da su u njemu prisutni mnogi elementi tzv. Drugog talasa feminizma, koji stupa na snagu sedamdesetih godina prošlog veka (Prvi talas feminizma bio je borba za pravnu i političku jednakost, a Drugi je podrazumevao širu društvenu, ekonomsku i kulturnu borbu). No, tu postoji jedna začkoljica. Kad čitate tekstove koji su napisani o njoj (a ima ih neverovatno mnogo), naići ćete na ocenu da je reč o paradoksu – da je Džoplinova ostala zapamćena kao simbol feminizma, a da se za isti zapravo nikad nije borila konkretnim izjavama, odnosno aktivizmom. Odgovor na takve kritike mogao bi biti da ona možda nije bila aktivistkinja za prava žena u smislu u kojem su to bile neke druge žene toga doba, ali jeste živela drugačiji, nekonvencionalni rodni model.  Nije bila smerna, ženstvena, submisivna, bila je divlja, slobodna, emancipovana i samostalna. Čak i na rokenrol sceni, koja je po pravilu bila subverzivna, žene pre Džoplinove nisu imale istaknut položaj (setimo se samo devojaka koje su išle uz „Bitlse” ili neke druge grupe – uvek su to bile žene u drugom planu, „iza” muških zvezda kojima su se divile, obožavale ih i pratile). Džoplinova je, s druge strane, iako u svakodnevnom životu čak i stidljiva, u trenu postajala najsjajnija zvezda na svetlima pozornice. Nikad nije bila u senci muških izvođača, ni na Vudstoku, ni na bilo kojem drugom muzičkom događaju.

Još jedan društveni aspekt vezan za delo Dženis Džoplin ostao je aktuelan do dana današnjeg. Setimo se njene najpoznatije pesme („Mercedes Benc”) i satiričnih stihova u kojima je kritikovala konzumerizam i glad za različitim statusnim simbolima toga vremena (televizor u boji, „mercedes”...). Insistiranje na postmaterijalnim vrednostima nasuprot materijalističkih bilo je jedno od osnovnih obeležja hipi pokreta, koje nam se danas ne čini samo kao relikt prošlosti, već i kao svojevrsna utopija. U današnjem vremenu surovog imperativa ekonomskog postignuća, koje ide „ruku podruku” s različitim „pratiocima”, poput savršenog fizičkog izgleda, nametnutih vizuelnih normi na društvenim mrežama, sa sistemom vrednosti koji je uslovljen robnim markama – ideja da se jedan muzičar tog renomea i kulturnog uticaja (a posebno ako je reč o umetnici ženskog pola) oštro suprotstavi postojećem poretku gotovo da je nezamisliva. S druge strane, koliko god danas izgleda smešno da je najveća želja pre samo pola veka bila posedovanje televizora u boji, kritika potrošačkog mentaliteta i afirmacija nematerijalnih vrednosti danas je još aktuelnija, a kritika u stihovima pesme „Mercedes Benc” i dalje je prilično ubojita.

Ne ulazeći u to da li neko voli muziku Dženis Džoplin ili ne, i da li je fan njene zaostavštine, nesporno je da je reč o jednoj od najautentičnijih ličnosti svetske kulturne scene. Bila je prava predstavnica hipi pokreta – i vizuelno i umetnički i vrednosno – i pomerala je granice ustaljenih normi. Umrla je mlada, sa samo 27 godina, i tako postala deo „Kluba 27” (reč je o prilično morbidnom kulturnom fenomenu da je nemali broj muzičkih zvezda preminuo upravo u 27. godini – Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, Džim Morison, Kurt Kobejn). Razmišljajući ovih dana o tome na koji način su neke teme ostale aktuelne i nakon 50 godina, šta je hipi pokret promenio, koje su bile zablude seksualne revolucije i (naročito) antiratnih ideala, dosećam se stihova (možda najbolje, a meni svakako najomiljenije) pesme Dženis Džoplin:  „Sloboda je samo još jedna reč za to da nemamo šta da izgubimo” (pesma „Me and Bobby McGee”). Sloboda jeste bila ključni pojam koji je obeležio generacije hipi pokreta, ali duboka ljudska i kolektivna dilema sadržana u tim stihovima preživela je već pola veka i ostala u nasleđe i današnjim generacijama.

Docentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu