Sagledajmo moguća rešenja

Pandemija virusa korona je doprinela otkazivanju čitavih koncertnih sezona i zatvaranju čuvenih dvorana širom sveta. U slučaju Kolarčeve zadužbine u Beogradu, koja ima jednu od najboljih koncertnih sala u Srbiji, ova situacija je pokazala svu krhkost finansijskog stanja ove institucije, njen nerešen pravni status, ali je do izražaja došao i njen značaj u našoj tradiciji i kulturi iz kog prozlazi neminovnost trajnog rešenja problema. Mr Jelena Janković Beguš, muzikolog, urednica programa umetničke muzike u Centru beogradskih festivala (CEBEF) i producentkinja BEMUS-a govori za „Politiku” o mogućim rešenjima.

– Umesto lamenta nad „novom normalnošću” koju nam je donela korona i očajavanja zbog mnogih promena koje su organizatori koncerata primorani da uvedu, baš kao i brojne druge privredne grane koje nude „doživljaje uživo” kao svoj primarni proizvod (turizam, pre svih), vratimo se na početak, na neposredne uzroke problema, i pokušajmo da sagledamo moguća rešenja. Svakako da bi institucionalno finansiranje Kolarčeve zadužbine, u onoj meri koju predviđa Zakon o kulturi, bilo najadekvatnije rešenje, ali dok se ne dođe do takvog, trajnog modela finansiranja, ne treba čekati da se aktiviraju drugi mehanizmi podrške. Centar beogradskih festivala CEBEF, uz podršku Sekretarijata za kulturu, snimio je u septembru ciklus emisija „Zadužbina zvuka” na Kolarcu, koji će uskoro biti predstavljen publici. Pored toga, predstojeći 52. BEMUS biće, sa izuzetkom jednog koncerta, u celini realizovan upravo u Kolarčevoj zadužbini, od 1. do 13. novembra (sa smanjenim kapacitetom gledališta). Na taj način, značajna budžetska sredstva usmerena su kao ’prva pomoć’ Kolarčevoj zadužbini.

Naša sagovornica je rešenje problema finasiranja pronašla i u neki drugim načinima funkcionisanja u prošlim vremenima o kojima svedoči ovako:

– Vredelo bi da se razmisli o ponovnom uvođenju mehanizma podrške koji je postojao do pre desetak godina, kada je grad Beograd otkupljivao termine u Velikoj dvorani Zadužbine Ilije M. Kolarca, a potom ih davao na korišćenje gradskim organizatorima muzičkog života. Otkup 50 (pa i 100!) termina na Kolarcu ne bi predstavljao naročito veliki izdatak za grad Beograd, a imao bi dvostruku korist: obezbedio bi zadužbini fiksnu sumu sredstava na početku godine (koja, dakle, ne bi zavisila od ukupnog broja realizovanih programa u Velikoj dvorani), a takođe bi doprineo dinamizovanju muzičkog života jer bi korisnici tih termina mogli da budu i pojedinci i udruženja građana (na primer, na osnovu javnog poziva).

Na kraju, smatra Jelena Janković Beguš, treba reći nešto veoma važno:

– Kolarčevu zadužbinu ne čine samo zgrada, Velika dvorana, Muzička galerija i drugi fizički prostori. Nju čine i ljudi, dragoceni saradnici svih organizatora koncerata u ovom zdanju. Nedavni odlazak Mirjane Mime Lazarević iz Centra za muziku Kolarčeve zadužbine predstavlja nemerljiv gubitak za programsku delatnost ove ustanove, gubitak koji je morao da se spreči.