JAVNO I TAJNO

Danas je treći dan kako „Kurir“ i „Glas javnosti“ objavljuju prepis zvučnog snimka razgovora Žarka Obradovića, potpredsednika SPS, i Zorana Lilića, bivšeg predsednika SRJ. Ova dvojica pašenoga su, kako pišu ovi listovi, najavili formiranje gradske vlade u Beogradu između DS i koalicije okupljene oko socijalista. „Prva faza ovog ’paklenog plana’” – pišupomenute novine – „poklapa se sa dosadašnjim najavama koje stižu iz SRS i DSS-NS, na jednoj, odnosno SPS na drugoj strani. Naime, kako ove stranke imaju većinu odbornika u budućoj Skupštini grada Beograda, za novog gradonačelnika prestonice biće izabran Aleksandar Vučić, ali će on u toj fotelji provesti kratko vreme, tek nekoliko meseci.

Druga faza plana podrazumeva istupanje dvojice odbornika Nove Srbije iz odborničke grupe, koju će činiti njihova partija i DSS. To će omogućiti novu većinu u beogradskom parlamentu, posle čega će Vučić biti smenjen, a na njegovo mesto doći će Dragan Đilas“.

Razgovor je snimljen u stanu Zorana Lilića.

Ko ga je snimio, ne zna se. Zna se samo da „Kurir“ poseduje snimak i da se može preslušati na sajtu ovog tabloida.

Snimak je uverljiv. Reklo bi se da se ne radi o montaži ili sličnoj tehničkoj tvorevini, o čemu će, verujem – ako dođe do spora – ipak stručnjaci dati poslednju reč.

Ali, ostaje pitanje ko je mogao (i ko može) snimati razgovor i da li novine imaju pravo – zakonsko i moralno – da tako nešto iznose u javnost.

Ko ima pravo da tajno snima po kućama? Ako je to policija, odnosno tajna služba, da li mora imati nalog od suda? Da li iko vodi računa o zloupotrebama? Da li se snimaju samo javne ličnosti ili i „obični“ građani i šta se sa tim snimcima potom dešava? Kako je „Kurir“ „došao u posed audio-snimka“?

U izveštaju poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, septembra prošle godine, kao institucije koje su senajčešće oglušivale o Zakon o dostupnosti informacija navedeni su (osim nekadašnjeg Ministarstva za kapitalne investicije) MUP i BIA.

Primena zakona i prinudno izvršenje u nadležnosti su Vlade, ali ona, prema Šabićevim rečima,svoju dužnost nije obavila, a među zahtevima upućenim Vladi, na koje nije stigao odgovor, nalazi se i zahtev o dostupnosti informacija o prisluškivanju.

Prisluškivalo se i prisluškuje i drugde. Čitali smo nedavno da je ceo London prekriven kamerama i da se sve snima, navodno u cilju zaštite od terorista. Snima se, dakle, javno i na javnim mestima. O tajnom snimanju se ne pripoveda.

I telefonski razgovori su se snimali i snimaju se, zlu ne trebalo, a može biti i korisno. Veza Monike Levinski i Bila Klintona, na primer, dovela je do skandala koji je uzdrmao američku vladu, a u javnost je sve procurilo kada se Monika poverila drugarici a ova snimila razgovor.

One godine kada je Monika rođena, 1973, Specijalni komitet američkog Senata počeo je istragu o „aferi Votergejt“ (nazvana po istoimenom hotelu) u kojoj su pristalice Republikanske stranke bile optužene da su pred predsedničke izbore 1972. radi špijunaže provalile u sedište Demokratske stranke i postavile aparate za prisluškivanje. Administracija tadašnjeg predsednika SAD Ričarda Niksona optužena je da ometa istragu o ovom slučaju, pa je Nikson ubrzo morao da podnese ostavku.

I kod nas se u tom pogledu „napredovalo“ od Nušićevog doba „sreskih špijuna“, preko „Ozna sve dozna“, prisluškivanja i samog Josipa Broza Tita, do Kovačevićevih „balkanskih špijuna“. A i kasnije, sve savremenijim sredstvima. „Novosti“ su nedavno objavile prepis razgovora Slobodana Miloševića kojeg su za vreme rata prisluškivali Hrvati.

Preko oglasa danas se javno prodaju prisluškivači koji se stavljaju u telefon ali prisluškuju i razgovor u celom stanu. Zato nije čudo što je – kako piše „Gazeta“ – Zoran Jovanović (55), vlasnik zanatske radnje „Prometal“ iz Lazarevca, optužio Gordanu Radičević, bivšu odbornicu u skupštini ovog grada i istaknutu članicu lokalne DSS, za reketiranje. Jovanović je, naime, snimio pet telefonskih razgovora u kojima Radičevićeva kazuje kako mu je sopstvenim vezama omogućila da zaposli bager u rudniku „Kolubara“. I da je za tu uslugu od njega uzela dve i po hiljade evra.

Ipak, Gordana se neda. Tvrdi da je sve namešteno. „Uz današnju tehniku sve je moguće izmontirati“, tvrdi ona.

Zanimljivo je, na kraju, da većina priupitanih da komentarišu pomenuti razgovor dvojice pašenoga u „Kuriru“ i „Glasu javnosti“ – ne postavlja pitanje legalnosti ili moralnosti prisluškivanja, već se bavi ocenjivanjem sadržine snimka.