ЈАВНО И ТАЈНО

Данас је трећи дан како „Курир“ и „Глас јавности“ објављују препис звучног снимка разговора Жарка Обрадовића, потпредседника СПС, и Зорана Лилића, бившег председника СРЈ. Ова двојица пашенога су, како пишу ови листови, најавили формирање градске владе у Београду између ДС и коалиције окупљене око социјалиста. „Прва фаза овог ’пакленог плана’” – пишупоменуте новине – „поклапа се са досадашњим најавама које стижу из СРС и ДСС-НС, на једној, односно СПС на другој страни. Наиме, како ове странке имају већину одборника у будућој Скупштини града Београда, за новог градоначелника престонице биће изабран Александар Вучић, али ће он у тој фотељи провести кратко време, тек неколико месеци.

Друга фаза плана подразумева иступање двојице одборника Нове Србије из одборничке групе, коју ће чинити њихова партија и ДСС. То ће омогућити нову већину у београдском парламенту, после чега ће Вучић бити смењен, а на његово место доћи ће Драган Ђилас“.

Разговор је снимљен у стану Зорана Лилића.

Ко га је снимио, не зна се. Зна се само да „Курир“ поседује снимак и да се може преслушати на сајту овог таблоида.

Снимак је уверљив. Рекло би се да се не ради о монтажи или сличној техничкој творевини, о чему ће, верујем – ако дође до спора – ипак стручњаци дати последњу реч.

Али, остаје питање ко је могао (и ко може) снимати разговор и да ли новине имају право – законско и морално – да тако нешто износе у јавност.

Ко има право да тајно снима по кућама? Ако је то полиција, односно тајна служба, да ли мора имати налог од суда? Да ли ико води рачуна о злоупотребама? Да ли се снимају само јавне личности или и „обични“ грађани и шта се са тим снимцима потом дешава? Како је „Курир“ „дошао у посед аудио-снимка“?

У извештају повереника за информације од јавног значаја Родољуба Шабића, септембра прошле године, као институције које су сенајчешће оглушивале о Закон о доступности информација наведени су (осим некадашњег Министарства за капиталне инвестиције) МУП и БИА.

Примена закона и принудно извршење у надлежности су Владе, али она, према Шабићевим речима,своју дужност није обавила, а међу захтевима упућеним Влади, на које није стигао одговор, налази се и захтев о доступности информација о прислушкивању.

Прислушкивало се и прислушкује и другде. Читали смо недавно да је цео Лондон прекривен камерама и да се све снима, наводно у циљу заштите од терориста. Снима се, дакле, јавно и на јавним местима. О тајном снимању се не приповеда.

И телефонски разговори су се снимали и снимају се, злу не требало, а може бити и корисно. Веза Монике Левински и Била Клинтона, на пример, довела је до скандала који је уздрмао америчку владу, а у јавност је све процурило када се Моника поверила другарици а ова снимила разговор.

Оне године када је Моника рођена, 1973, Специјални комитет америчког Сената почео је истрагу о „афери Вотергејт“ (названа по истоименом хотелу) у којој су присталице Републиканске странке биле оптужене да су пред председничке изборе 1972. ради шпијунаже провалиле у седиште Демократске странке и поставиле апарате за прислушкивање. Администрација тадашњег председника САД Ричарда Никсона оптужена је да омета истрагу о овом случају, па је Никсон убрзо морао да поднесе оставку.

И код нас се у том погледу „напредовало“ од Нушићевог доба „среских шпијуна“, преко „Озна све дозна“, прислушкивања и самог Јосипа Броза Тита, до Ковачевићевих „балканских шпијуна“. А и касније, све савременијим средствима. „Новости“ су недавно објавиле препис разговора Слободана Милошевића којег су за време рата прислушкивали Хрвати.

Преко огласа данас се јавно продају прислушкивачи који се стављају у телефон али прислушкују и разговор у целом стану. Зато није чудо што је – како пише „Газета“ – Зоран Јовановић (55), власник занатске радње „Прометал“ из Лазаревца, оптужио Гордану Радичевић, бившу одборницу у скупштини овог града и истакнуту чланицу локалне ДСС, за рекетирање. Јовановић је, наиме, снимио пет телефонских разговора у којима Радичевићева казује како му је сопственим везама омогућила да запосли багер у руднику „Колубара“. И да је за ту услугу од њега узела две и по хиљаде евра.

Ипак, Гордана се неда. Тврди да је све намештено. „Уз данашњу технику све је могуће измонтирати“, тврди она.

Занимљиво је, на крају, да већина приупитаних да коментаришу поменути разговор двојице пашенога у „Куриру“ и „Гласу јавности“ – не поставља питање легалности или моралности прислушкивања, већ се бави оцењивањем садржине снимка.