Ljudima su potrebni koncerti

Betoven, Šuman, Šopen i Bartok su kompozitori čija dela će nam, kako je planirano, predstaviti Deneš Varjon, jedan od najznačajnijih mađarskih pijanista srednje generacije, večeras u 20 časova na Kolarcu, na 52. Beogradskim muzičkim svečanostima (BEMUS). Sa izvanrednom tehnikom i dubokom muzikalnošću Varjon je rado viđen na najznačajnijim svetskim scenama, od Karnegi hola u Njujorku do Vigmor hola u Londonu, poznat je i kao pedagog, predaje na Akademiji „Kronberg” u Nemačkoj, a umetnički direktor je i jednog festivala u Budimpešti, gradu u kom je studirao na Akademiji „Franc List”.

Usavršavao se na majstorskim kursevima Andraša Šifa. Pored brojnih nagrada na evropskim takmičenjima, njegov umetnički domet je krunisan ove godine priznanjem „Košut”, koje je najveće odličje Mađarske za rad na polju kulture i umetnosti. Nastupa u kamernim ansamblima i sa orkestrima koji prate samo vrhunske umetnike. Snima opsežan repertoar za velike diskografske kuće. Varjonov koncert na Bemusu je organizovan u saradnji sa Stenvej koncertnom sezonom, i uz podršku Odeljenja za kulturu Mađarske ambasade u Beogradu „Collegium Hungaricum”.

Kako doživljavate kompozitore čija dela ćete svirati u Beogradu i da li ih povezujete sa nekim važnim događajima u  životu?

Svi ovi muzičari su mi izuzetno prirasli srcu, trudim se da što više sviram njihova dela. Ljubav prema Šumanu i Bartoku datira još iz mog detinjstva, voleo sam njihova dela stvarana za najmlađe. Kasnije mi je Šuman postao zaista važan, takođe sam radio mnoge cikluse sa njegovim delima, kako samostalne resitale, tako i njegovu kompletnu kamernu muziku. Betoven je došao nešto kasnije, ali tokom poslednjih deset godina ‒ možda je on bio kompozitor kojeg sam najviše svirao. Za mene je posebno važan ciklus koncerata sa njegovih poslednjih devet klavirskih sonata, zajedno sa Bartokovim delima. Šopen mi je možda bio najdraži tokom studija. Njegova „Poloneza-fantazija” se s vremena na vreme vraća u moj život. Uvek mi se učini neverovatno koliko je Šopen bio hrabar sa harmonijama. Bio je jedan od najsenzitivnijih kompozitora-pijanista.

Koliko ste upoznati sa srpskom muzičkom scenom?

Ksenija Janković, čelistkinja i Alekandar Madžar, pijanista su mi veoma dobri prijatelji. Oboje su sjajni muzičari, svirao sam sa Ksenijom nekoliko puta. Izuzetno ih cenim.

Nastupali ste u velikim svetskim dvoranama, ali nikada do sada u ovakvim okolnostima. Da li ste se zapitali kako je moguće nastaviti koncertnu karijeru uz velika ograničenja koja nameće kovid?

Sad smo u veoma teškoj situaciji, ali trudim se da budem pun nade. Zaista mislim da je klasična muzika toliko važna za život da će ljudima uvek biti potrebno da idu na koncerte. Nadam se da će se uskoro naći izlaz iz ovog teškog perioda.

Ko vas je uveo u svet myzike, ko je bio vaš najbolji pedagog , šta su vam donela takmičenja, koliko vam znači saradnja sa diskografskim kućama, a koliko koncerti?

Moji najvažniji profesori bili su Giorgi Kurtag, Andraš Šif i Ferenc Radoš. Tih godina kada sam bio student na Listovoj akademiji, vladala je vrlo jaka i inspirativna atmosfera. Gotovo svaki dan sam išao da slušam koncerte. Što se tiče takmičenja imao sam sreću da sam stekao tako veliko i pozitivno iskustvo sa „Geza Anda” konkursom u Cirihu. Zahvaljujući njima održao sam važne koncerte širom Evrope, a istovremeno sam osećao kao da sam u svojoj porodici, bili su tako neposredni i ljubazni. Diskografske kuće su veoma važne, volim da snimam kompakt-diskove.

Vi ste i umetnički direktor festivala u Budimpešti, kako je on koncipiran? Koje je merilo uspešnosti jednog pijaniste, po vama?

Mi smo umetnički direktori, moja supruga ‒ pijanistkinja Izabela Simon, i ja, na Listovoj akademiji. Festival, nazvan Kamara.hu ima cilj da stvori programe kamerne muzike zasnovane na temama iz književnosti. Obično je reč o nekoj odličnoj knjizi i trudimo se da pronađemo što više veza između knjiga i muzike. To je vrlo kreativan posao u kojem oboje uživamo. Mera uspeha pijaniste je različita za sve. Mogu ga meriti samo kroz dela koje sviram. Ukoliko osetim da sam prilikom sviranja bar korak bliže izvođenju koje sam zamislio, to smatram merilom uspeha iz sopstvene vizure.