„Ivan Grozni” pred nemačkim sudom

Pravda bi konačno, iako zakasnelo, mogla da stigne osamdesetosmogodišnjeg Ivana Damjanjuka, američkog državljanina poreklom iz Ukrajine, poznatog po svirepim zločinima počinjenim u više nemačkih logora kao „Ivan Grozni”.

Na pritisak američkih vlasti, Nemačka će, po svemu sudeći, „preuzeti” zločinca koga niko neće. Posle dugih proceduralnih peripetija, 18. maja ove godine doneta je definitivna i neopoziva odluka o proterivanju Džona (kako se zove od kada je 1952. emigrirao u SAD), Damjanjuka, ali nijedna zemlja do sada nije bila spremna da ga primi.

Nemačko ministarstvo spoljnih poslova je pre neki dan potvrdilo minhenskom dnevniku „Zidojče cajtung” da je iz Vašingtona stigao zahtev da to učini Nemačka, a hamburški magazin „Špigl” je u svom elektronskom izdanju upravo nagovestio da bi jedan od najvećih zločinaca, mogao uskoro da se nađe pred nemačkim sudom.

Rukovodilac službe iz Ludvigsburga, koja se bavi nacističkim ratnim zločinima, Kurt Šrim izjavio je „Špiglu” da se dvoje nemačkih sudija nedavno vratilo iz službene posete SAD odakle su doneli čitavo „brdo” dokumenata, na osnovnu kojih bi moglo da se, pred jednim od nemačkih sudova, organizuje proces „Ivanu Groznom”.

Reč je o oko hiljadu stranica originalnih nemačkih dokumenata o vojnicima Crvene armije koji su se našli u nemačkom zarobljeništvu. Neke od tih dokumenata Amerikanci su dobili posle raspada istočnog bloka, najverovatnije iz arhiva bivše Nemačke Demokratske Republike. U tim dokumentima su liste sa imenima zarobljenika, službenim ispravama i informacijama o njihovim „seobama” iz logora u logor. Na osnovu toga se može utvrditi i u kojim logorima je sve, osim Treblinke i Majdaneka, „Ivan Grozni”. još ostavio krvave tragove

Na osnovu dosadašnje, preliminarne istrage, pronašli smo već dokumenta koja dokazuju, rekao je Šrim novinarima „Špigla”, da je Damjanjuk, kao stražar, učestvovao u ubistvima više od 250.000 robijaša, pretežno iz Holandije, ali i iz Poljske i Nemačke, u više nacističkih logora organizovanih na tlu okupirane Poljske. Gotovo svi su likvidirani istog dana kad bi stigli u neki od tih logora.

Damjanjuk je američkim imigracionim vlastima ispričao da je posle jedne bitke još početkom Drugog svetskog rata pao u nemačko zarobljeništvo. Prećutao je, međutim, ono šta se kasnije događalo: da se dobrovoljno javio za rad u logorima, bio na kursu za stražara i, po svedočenju preživelih logoraša koje je skupio Vizentalov centar, ispoljio svirepost koja ga je „kvalifikovala” za sam vrh liste najtraženijih zločinaca koju je sačinio ovaj centar.

Damjanjuk je 1958. dobio američko državljanstvo. Znatno kasnije, 1970, otkriven je kao „Ivan Grozni”, nakon čega je usledio zahtev iz Izraela za njegovo izručenje. Zahtev je usvojen 1986. i Damjanjuku je sud u Jerusalimu 25. aprila 1988. izrekao smrtnu kaznu. Usledile su žalbe i revizija pred Vrhovnim sudom sa spektakularnim ishodom: Damjanjuk je oslobođen zbog nedostatka dokaza. Iako je osamnaest svedoka i pred ovim sudom u Džonu (Ivanu) Damjanjuku prepoznalo „Ivana Groznog”, presudnu ulogu su odigrala očigledno dokumenta KGB koja su ukazivala da se iza te „oznake” krije izvesni Marčenko.

Posle sedam godina provedenih u izraelskom zatvoru, i oslobađajuće presude, Damjanjuk se vratio u SAD. Oduzeto mu je potom državljanstvo i pokrenut proces za njegovo proterivanje i izručenje nekoj zemlji, što bi, kako stvari trenutno stoje, moglo tek sada da se realizuje.

Služba za nacističke ratne zločine iz Ludvigsburga treba u sledećih nekoliko nedelja da uputi zahtev nemačkom Saveznom sudu, koji formalno treba da odluči da li je slučaj Damjanjuk u nadležnosti nemačkog tužilaštva i konkretno kojeg.

Iako je reč o specifičnom slučaju – Damjanjuk nije nemački državljanin i zločini koji mu se pripisuju nisu počinjeni na nemačkom tlu – veruje se da će do novog procesa u ovoj zemlji ipak doći: makar i zbog toga, u formalnom smislu, što je među njegovim žrtvama bilo i Nemaca i što je svirepi zločinac svoje ime „Grozni” stekao dejstvujući po nemačkim nalozima i u nemačko ime.