„Иван Грозни” пред немачким судом

Правда би коначно, иако закаснело, могла да стигне осамдесетосмогодишњег Ивана Дaмјањука, америчког држављанина пореклом из Украјине, познатог по свирепим злочинима почињеним у више немачких логора као „Иван Грозни”.

На притисак америчких власти, Немачка ће, по свему судећи, „преузети” злочинца кога нико неће. После дугих процедуралних перипетија, 18. маја ове године донета је дефинитивна и неопозива одлука о протеривању Џона (како се зове од када је 1952. емигрирао у САД), Дамјањука, али ниједна земља до сада није била спремна да га прими.

Немачко министарство спољних послова је пре неки дан потврдило минхенском дневнику „Зидојче цајтунг” да је из Вашингтона стигао захтев да то учини Немачка, а хамбуршки магазин „Шпигл” је у свом електронском издању управо наговестио да би један од највећих злочинаца, могао ускоро да се нађе пред немачким судом.

Руководилац службе из Лудвигсбурга, која се бави нацистичким ратним злочинима, Курт Шрим изјавио је „Шпиглу” да се двоје немачких судија недавно вратило из службене посете САД одакле су донели читаво „брдо” докумената, на основну којих би могло да се, пред једним од немачких судова, организује процес „Ивану Грозном”.

Реч је о око хиљаду страница оригиналних немачких докумената о војницима Црвене армије који су се нашли у немачком заробљеништву. Неке од тих докумената Американци су добили после распада источног блока, највероватније из архива бивше Немачке Демократске Републике. У тим документима су листе са именима заробљеника, службеним исправама и информацијама о њиховим „сеобама” из логора у логор. На основу тога се може утврдити и у којим логорима је све, осим Треблинке и Мајданека, „Иван Грозни”. још оставио крваве трагове

На основу досадашње, прелиминарне истраге, пронашли смо већ документа која доказују, рекао је Шрим новинарима „Шпигла”, да је Дамјањук, као стражар, учествовао у убиствима више од 250.000 робијаша, претежно из Холандије, али и из Пољске и Немачке, у више нацистичких логора организованих на тлу окупиране Пољске. Готово сви су ликвидирани истог дана кад би стигли у неки од тих логора.

Дaмјањук је америчким имиграционим властима испричао да је после једне битке још почетком Другог светског рата пао у немачко заробљеништво. Прећутао је, међутим, оно шта се касније догађало: да се добровољно јавио за рад у логорима, био на курсу за стражара и, по сведочењу преживелих логораша које је скупио Визенталов центар, испољио свирепост која га је „квалификовала” за сам врх листе најтраженијих злочинаца коју је сачинио овај центар.

Дaмјањук је 1958. добио америчко држављанство. Знатно касније, 1970, откривен је као „Иван Грозни”, након чега је уследио захтев из Израела за његово изручење. Захтев је усвојен 1986. и Дамјањуку је суд у Јерусалиму 25. априла 1988. изрекао смртну казну. Уследиле су жалбе и ревизија пред Врховним судом са спектакуларним исходом: Дамјањук је ослобођен због недостатка доказа. Иако је осамнаест сведока и пред овим судом у Џону (Ивану) Дaмјањуку препознало „Ивана Грозног”, пресудну улогу су одиграла очигледно документа КГБ која су указивала да се иза те „ознаке” крије извесни Марченко.

После седам година проведених у израелском затвору, и ослобађајуће пресуде, Дaмјањук се вратио у САД. Одузето му је потом држављанство и покренут процес за његово протеривање и изручење некој земљи, што би, како ствари тренутно стоје, могло тек сада да се реализује.

Служба за нацистичке ратне злочине из Лудвигсбурга треба у следећих неколико недеља да упути захтев немачком Савезном суду, који формално треба да одлучи да ли је случај Дaмјањук у надлежности немачког тужилаштва и конкретно којег.

Иако је реч о специфичном случају – Дaмјањук није немачки држављанин и злочини који му се приписују нису почињени на немачком тлу – верује се да ће до новог процеса у овој земљи ипак доћи: макар и због тога, у формалном смислу, што је међу његовим жртвама било и Немаца и што је свирепи злочинац своје име „Грозни” стекао дејствујући по немачким налозима и у немачко име.