Da li se čeka kolaps

LP duo, koji čine više od deceniju i po Sonja Lončar i Andrija Pavlović, pijanisti školovani na FMU u Beogradu i na Visokoj školi za muziku i pozorište u Rostoku, želeli su da govore o tome kako pomoći opstane dvorana Kolarac. I to iz ugla muzičara i kompozitora mlađe generacije koji su snimili i izveli premijerno više od 30 dela domaćih i stranih autora savremene muzike i osvojili isto toliko međunarodnih nagrada. Proputovali su svet izvodeći savremenu i klasičnu muziku u značajnim dvoranama poput Karnegi hola ili Kenedi centra, ali prestonička sala Kolarčeve zadužbine u kojoj su stasavali za njih je posebna.

– Kolarac je naša najstarija, ali nažalost, još uvek i jedina koncertna dvorana specijalizovana, pre svega, za klasičnu muziku. Neki od najznačajnijih svetskih umetnika nastupali su ovde i delili umeće i emocije sa domaćom publikom. Imali smo tu sreću i radost da Kolarac postane naš beogradski, muzički dom u kome smo doživeli najdivnije trenutke, kao slušaoci i kao umetnici. Da li je realno da u trenutku kada su nam potrebne bar još dve nove dvorane, gubimo i ovu jedinu? – kažu Sonja Lončar i Andrija Pavlović. Potom se na ovo jedno pitanje nastavlja drugo o tome šta svi možemo da učinimo da stvari izgledaju bolje, a naši sagovornici nude ovakav odgovor:

– Prvo što možemo jeste da kupujemo karte za koncerte klasične muzike i tako pokažemo da nam je muzika zaista potrebna i da poštujemo rad umetnika. Koliko puta smo doživeli da nas na dan koncerta pitaju da uđu na spisak, a karta za naš beogradski nastup nikada nije preskupa, jer razumemo ekonomski momenat. Drugo, muzički esnaf i građani moraju se ujediniti i tražiti od države da finansijski podržava Kolarac, da uloži u obnovu sale koja je u lošem stanju i da finansira programe, bez uticaja na izbor struke.

Sonja Lončar i Andrija Pavlović dalje nabrajaju da „Kolarac mora da promeni način funkcionisanja iznutra, da mu je potreban snažan, sposoban i kreativan menadžment, kao i urednici koji će sa ljubavlju, etički i profesionalno raditi svoj posao i za to biti adekvatno plaćeni”.

Naši sagovornici ističu da „umetnička muzika mora biti podržana od države, jer ona ne sme da se takmiči na otvorenom tržištu. Nju ne možemo vrednovati na osnovu broja publike i na taj način suditi o kvalitetu. Moramo naći načine da bude zastupljena u našoj kulturi, a ovo je već pitanje regulacije medija i obrazovno-vaspitnog sistema koji je u katastrofalnom stanju”.

Potom dodaju da je potrebno da kroz obrazovni sistem deca od malena imaju veći pristup umetničkim sadržajima da bi došla u mogućnost da ih osete, razumeju i prihvate.

– A mediji, svi oni sa nacionalnom frekvencijom, moraju biti u obavezi da emituju i ulažu u proizvodnju umetničkih sadržaja, samim tim jedna koncertna dvorana ne bi došla u ovakvu poražavajuću situaciju da se bori za opstanak. Institucije koje bi trebalo najpre da reaguju i pomognu umetnicima, pa samim tim i Kolarcu, a to su Ministarstvo kulture i gradski Sekretarijat za kulturu, još uvek nisu gotovo ništa učinile da reše ovo pitanje. Čak i u vreme najveće civilizacijske krize kojoj svedočimo, nisu našli za shodno da se obrate i pomognu umetnicima, koji su na ivici egzistencije, dok je Kolarac na izdisaju. Samim tim se postavlja pitanje da li su nam ove institucije potrebne kada se ne bave pitanjima od značaja za kulturu ove države – smatra LP duo. Oni takođe navode šta je to što ne bismo smeli da zaboravimo:

– Ilija M. Kolarac je ostavio građanima svoj imetak, i to pored Kolarca više nekretnina, od kojih se Kolarac finansirao do trenutka kada je komunistički režim prisvojio tu imovinu, Kolarac pretvorio u Radnički univerzitet, a zatim ga država finansirala. Da li bi današnji imućni ljudi uradili nešto ovako? Bojimo se da nikome nije stalo i da grad i država čekaju da Kolarac kolabira. Borba za Kolarčevu zadužbinu zato nije samo borba za umetnost i kulturu već odbrana slobode i dostojanstva.