Ne smemo dozvoliti da nas zavede posthumanizam

Mnogi se slažu da je u okolnostima u kojima živimo već mesecima, u takozvanoj novoj normalnosti (izraz koji mnoge iritira), najviše pogođena kultura. Otkazivanje ili odlaganje mnogih manifestacija i nemogućnost da se nastupa pred brojnijom publikom, ukratko kultura na kašičicu, navela je mnoge da se javno zapitaju da li je boravak u pozorišnoj ili koncertnoj dvorani opasniji od boravka u javnom prevozu, supermarketu ili kafani. Da ne govorimo i o opštijim pitanjima – osećanju da nam je neko ukrao život, oteo slobodu, dok u nedostatku jasnih činjenica cvetaju teorije zavere... U seriji razgovora prenosimo šta o svemu ovome kažu umetnici i poslenici kulture.

Vreme pred nama je vreme borbe da čovek ostane čovek i pored svih pritisaka i pretnji ove i ovakve civilizacije, kaže Ivan Jevtić, akademik i kompozitor koji već decenijama stvara na relaciji Francuska‒Srbija. Prvo je diplomirao i magistrirao kompoziciju u Beogradu, u klasi Stanojla Rajičića; usavršavao se u Parizu i Beču. Više decenija Pariz je njegova druga kuća. U kompozitorkom radu okrenut je pre svega instrumentalnim oblicima, a posebno prema kamernom i koncertantnom žanru. Njegov bogati opus ima oko stotinu dela, koja komuniciraju sa publikom na svim kontinentima. Njegove kompozicije publikuju jedan švajcarski i tri francuska muzička izdavača (objavljeno je 65 partitura), zapisi njegove muzike na nosačima zvuka objavljeni su u sedam zemalja. Dela su mu izvođena na prestižnim festivalima u zemlji i svetu, kao obavezne konkursne kompozicije na međunarodnim takmičenjima, kao i na redovnom koncertnom repertoaru.

Naš sagovornik se priseća nekih životnih lekcicja koje su ga u mladosti pripremile za nevolje koje će kasnije doći.

‒ „Nova normalnost” za mene ne predstavlja nikakvu novinu. U stvari već odavno sam vakcinisan od pošasti. „Pjer Bulez” je vakcina koja me je štitila i održavala me u mojoj ličnoj umetničkoj kreaciji van svake „nove normalnosti”, koju je propovedao gospodin Bulez, francuski dirigent i kompozitor još sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, mog pariskog života. Još tada je taj gospodin, vrhunskih žrec, utemeljivač francusko-evropskog muzičkog života, imao svoju doktrinu kako treba stvarati, koju (svoju ) estetiku upotrebiti itd. i ko mu se nije pokoravao i pisao kako on zahteva, ostajao je sâm da se bori bez gotovo ikakvih resursa za život i rad. Tada sam uspešno prebrodio tu krizu, ostvario u celosti moju muzičku zamisao i delo, dokazujući da i u uslovima takve, tadašnje, „nove normalnosti” čovek ipak može da se bori i ostane svoj. Tako sam pokazao da ne krećem putevima posthumanizma!

Naš sagovornik navodi da je još tada predosećao da dolaze gora vremena,  ta vremena su sada tu, ali on je sa tadašnjom „vakcinom” zvanom Bulez, ostvorio jedan odbrambeni mehanizam i veruje da će i danas prevazići sve probleme „nove normalnosti” i nastaviti da koncentrisano stvara.

‒ U ovoj pandemijskoj godini komponovao sam četiri nova dela i sa jednim otvorio veliki festival u Južnoj Koreji (ostrvo Žežu), sa velikim uspehom, u avgustu. Takođe je ostvarena i velika turneja (prva takve vrste u istoriji srpske muzike), gde su naši mladi , sjajni muzičari izvodili u osam gradova Srbije kamernu muziku srpskih kompozitora akademika! Dodao bih da je naš BEMUS takođe pokazao da prava muzika opstaje i u ovako teškim uslovima! Podsetio bih da je jedno veče ovoga festivala bilo posvećeno Betovenu, gde su nam Simfonijski orkestar RTS-a, sa maestrom Bojanom Suđićem i sjajnom pijanistkinjom Jasminkom Stančul, svojim izvođenjem potvrdili da su velika muzika i veliki Betoven večni i neuništivi i naspram svih pošasti čovečanstva! Veče za sećanje!

O tome koliko umetnost trpi i koliko su umetnici na margini Ivan Jevtić ističe:

‒ Možda smo momentalno skrajnuti, pa je i umetnost skrajnuta, ali sam siguran da će čovek, ako ostane dosledan sebi i svojim estetskim principima, biti na pravom, na humanističkom putu. Život i duh životvorni su jedina inspiracija koja nas vodi prema visinama! Treba živeti bez straha i verovati! Naravno, treba poštovati i medicinu i sve što nam ona govori, ali opet kažem: verovati! „Nova normalnost” je tu i iz nje treba nešto naučiti, no sa nestankom pandemije (jednog dana) svi mi treba da se vratimo našem normalnom životu, da radimo, da stvaramo i da pre svega ostanemo ljudi, sa svim pravim osobinama čoveka i da nikako ne dozvolimo da nas zavede posthumanizam!