Drugi talas nezadovoljstva

Malo šta je ostalo od revolucionarnog dinamizma Arapskog proleća. Slogan „hleb, sloboda i socijalna pravda” ugušen je u haosu i uništenju koje će uslediti.

Neobični hibrid islamista, liberala i levičara koji je u nezadrživom naletu svrgao neke arapske despote postavio je sebi cilj da organizuje slobodne izbore i izgradi institucije političke vlasti, ali pokazalo se da to nije dovoljno da se vodi država.

Tunis, mesto rođenja Arapskog proleća, promenio je od tada osam vlada a nijedna nije dobila dovoljno vremena da sprovede ekonomske i socijalne reforme. Stvoreni su vakuumi koje su, oslanjajući se na vojsku, počeli da popunjavaju klonovi srušenih despota ili korumpirane birokrate.

U međuvremenu, intervencije spolja i sunitsko-šiitsko rivalstvo stvorile su Islamsku državu, najagresivniji i najnasilniji militantni pokret savremenog doba. Islamisti su po čitavom regionu, ne samo u Siriji i Iraku, odvratili pažnju od gorućih problema koji su bili inicijalne kapisle Arapskog proleća.

Opsednuta stabilnošću, Amerika je brzo našla nove miljenike preko kojih će da “promoviše demokratiju”. Stvarne promene, koje moraju da idu iznutra, nikoga nisu zanimale. Velike sile – ne računajući pasivnu Evropsku uniju – prisutnije su na Bliskom istoku nego ranije, a Rusija je rat u Siriji i Libiji iskoristila da se vrati u region iz koga je bila proterana. Tokom protekle decenije pojavili su se novi igrači – poput Irana i Turske – koji imaju sopstvene ambicije.

Arapska solidarnost pala je na najniže grane otkako je i Izrael počeo da razbija jedinstvo zasnovano na istoj veri, jeziku i pismu. Režimi koji ne uspevaju da normalizuju odnose sa sopstvenim narodima normalizuju ih sa jevrejskom državom. Ujedinjeni Arapski Emirati nedavno su obustavili izdavanje viza građanima 13 mahom muslimanskih država!

Politička realnost savremenog Bliskog istoka ukazuje da se svaka kritička reč guši, da institucije figuriraju i da su parlamenti na nivou ranoislamskih „divana”, da su opozicije preslabe, da su sudstvo i mediji pod punom kontrolom, da su pokreti nezadovoljnika podeljeni i bez iskustva političke taktike i strategije, da su zatvori puni političkih protivnika.

Možda se spremnost za izlazak na ulice smanjila u strahu da će njihova zemlja podeliti sudbinu Sirije, Libije ili Jemena, ali eho Arapskog proleća nije sasvim utišan, pokazali su prošlogodišnji protesti u četiri arapske zemlje koje su se pre jedne decenije držale po strani.

Alžir je bio pasivan bojeći se ponavljanja građanskog rata 1992-2002. Posle 20 godina uspeo je da promeni vlast predsednika Abdelaziza Buteflike. Varnica koja je u Sudanu tinjala pod represijom, pretvorila se u plamen u kome je nestao predsednik Omar al Bašar.

Paralisan sektaškim rivalstvom šiita i sunita, Irak je kuvao od 2011. pretvoren u nebezbedan poligon otvorenog sukoba interesa Irana i SAD. Eksplodirao je 2019. od kada ne prestaju krvave demonstracije u kojima ginu stotine ljudi koji protestuju protiv korumpiranih vlasti nesposobnih da sprovedu reforme i obezbede minimum uslova života svojim građanima. U Libanu je kulminiralo nezadovoljstvo feudalnim političkim sistemom.

Pandemija je zaustavila proteste, ali je razotkrila lomljivost mnogih režima čiji su vladari vreme korone iskoristili za jačanje autoritarne vlasti – dodatno obarajući poverenje javnosti.

Vlastodršci misle da je lekcija naučena: kada se prošlog meseca na kairskom trgu Tahrir, mitskoj lokaciji revolucije, mladi Mohamed Hosni spalio iz istih motiva kao i Muhamed Buazizi u Tunisu deceniju ranije, režim je sprečio da se protest širi. Obeležavanja Arapskog proleća svuda su zabranjena. Dokle?

Nisu moćne servilne armije svemoćne, pokazalo se pre deset godina. Društveni i ekonomski uslovi koji su inspirisali Arapsko proleće danas su dramatično lošiji nego što su bili. Arapski svet ima najvišu stopu nezaposlenosti mladih do 24 godine – više od 30 procenata. Oni su umorni od starih modela. Imaju bolje obrazovanje od svojih očeva ali manje prilika.

U sajber svetu bez granica mladi ne dele opsesiju identiteta koju je imala generacija pre njih, ali kao i prethodnici žele otvorene vlasti posvećene građanima a ne ličnom bogaćenju. Traže socijalnu pravdu a ne nepotizam i korupciju. Nemi otpor širi se društvenim mrežama.

Milionima siromašnih i obespravljenih ukradena je decenija, ali oni, za razliku od svojih lidera, ne žele da zaborave Arapsko proleće. Kada kovid 19 bude obuzdan, nov talas demonstracija više je nego izvestan.

Do danas nije postignut konsenzus da li je Arapsko proleće imalo karakteristike revolucija poput onih u Francuskoj, Rusiji ili Kini. Možda Arapsko proleće nikada nije stiglo, možda je to bila revolucija rastućih očekivanja, ali nije izgubila svoju moć da šokira, iznenadi i zadivi. Duh godine 2010. i 2011. teško je vratiti u bocu. Tiranije nikada nisu stabilne.