Други талас незадовољства

Мало шта је остало од револуционарног динамизма Арапског пролећа. Слоган „хлеб, слобода и социјална правда” угушен је у хаосу и уништењу које ће уследити.

Необични хибрид исламиста, либерала и левичара који је у незадрживом налету свргао неке арапске деспоте поставио је себи циљ да организује слободне изборе и изгради институције политичке власти, али показало се да то није довољно да се води држава.

Тунис, место рођења Арапског пролећа, променио је од тада осам влада а ниједна није добила довољно времена да спроведе економске и социјалне реформе. Створени су вакууми које су, ослањајући се на војску, почели да попуњавају клонови срушених деспота или корумпиране бирократе.

У међувремену, интервенције споља и сунитско-шиитско ривалство створиле су Исламску државу, најагресивнији и најнасилнији милитантни покрет савременог доба. Исламисти су по читавом региону, не само у Сирији и Ираку, одвратили пажњу од горућих проблема који су били иницијалне каписле Арапског пролећа.

Опседнута стабилношћу, Америка је брзо нашла нове миљенике преко којих ће да “промовише демократију”. Стварне промене, које морају да иду изнутра, никога нису занимале. Велике силе – не рачунајући пасивну Европску унију – присутније су на Блиском истоку него раније, а Русија је рат у Сирији и Либији искористила да се врати у регион из кога је била протерана. Током протекле деценије појавили су се нови играчи – попут Ирана и Турске – који имају сопствене амбиције.

Арапска солидарност пала је на најниже гране откако је и Израел почео да разбија јединство засновано на истој вери, језику и писму. Режими који не успевају да нормализују односе са сопственим народима нормализују их са јеврејском државом. Уједињени Арапски Емирати недавно су обуставили издавање виза грађанима 13 махом муслиманских држава!

Политичка реалност савременог Блиског истока указује да се свака критичка реч гуши, да институције фигурирају и да су парламенти на нивоу раноисламских „дивана”, да су опозиције преслабе, да су судство и медији под пуном контролом, да су покрети незадовољника подељени и без искуства политичке тактике и стратегије, да су затвори пуни политичких противника.

Можда се спремност за излазак на улице смањила у страху да ће њихова земља поделити судбину Сирије, Либије или Јемена, али ехо Арапског пролећа није сасвим утишан, показали су прошлогодишњи протести у четири арапске земље које су се пре једне деценије држале по страни.

Алжир је био пасиван бојећи се понављања грађанског рата 1992-2002. После 20 година успео је да промени власт председника Абделазиза Бутефлике. Варница која је у Судану тињала под репресијом, претворила се у пламен у коме је нестао председник Омар ал Башар.

Паралисан секташким ривалством шиита и сунита, Ирак је кувао од 2011. претворен у небезбедан полигон отвореног сукоба интереса Ирана и САД. Експлодирао је 2019. од када не престају крваве демонстрације у којима гину стотине људи који протестују против корумпираних власти неспособних да спроведу реформе и обезбеде минимум услова живота својим грађанима. У Либану је кулминирало незадовољство феудалним политичким системом.

Пандемија је зауставила протесте, али је разоткрила ломљивост многих режима чији су владари време короне искористили за јачање ауторитарне власти – додатно обарајући поверење јавности.

Властодршци мисле да је лекција научена: када се прошлог месеца на каирском тргу Тахрир, митској локацији револуције, млади Мохамед Хосни спалио из истих мотива као и Мухамед Буазизи у Тунису деценију раније, режим је спречио да се протест шири. Обележавања Арапског пролећа свуда су забрањена. Докле?

Нису моћне сервилне армије свемоћне, показало се пре десет година. Друштвени и економски услови који су инспирисали Арапско пролеће данас су драматично лошији него што су били. Арапски свет има највишу стопу незапослености младих до 24 године – више од 30 процената. Они су уморни од старих модела. Имају боље образовање од својих очева али мање прилика.

У сајбер свету без граница млади не деле опсесију идентитета коју је имала генерација пре њих, али као и претходници желе отворене власти посвећене грађанима а не личном богаћењу. Траже социјалну правду а не непотизам и корупцију. Неми отпор шири се друштвеним мрежама.

Милионима сиромашних и обесправљених украдена је деценија, али они, за разлику од својих лидера, не желе да забораве Арапско пролеће. Када ковид 19 буде обуздан, нов талас демонстрација више је него известан.

До данас није постигнут консензус да ли је Арапско пролеће имало карактеристике револуција попут оних у Француској, Русији или Кини. Можда Арапско пролеће никада није стигло, можда је то била револуција растућих очекивања, али није изгубила своју моћ да шокира, изненади и задиви. Дух године 2010. и 2011. тешко је вратити у боцу. Тираније никада нису стабилне.