Viteštvo u zlo doba tranzicije

Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Razgovaramo sa Nikolom Moravčevićem (1935), našim poznatim piscem, književnim istoričarem i višedecenijskim uspešnim profesorom Univerziteta Ilinois u Čikagu, autorom romana upravo predstavljenih u izdavačkoj kući „Arhipelag” – „Vitez u doba zla” i „Svetlost Zapada – Lux Occidentalis”. Nikola Moravčević je, po završetku studija na Akademiji za pozorišnu umetnost Beogradskog univerziteta, 1955. godine otišao za Ameriku, gde je magistrirao na pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu, i doktorirao na odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin u Medisonu.

 U Vašim istorijskim romanima Srbiju uvek posmatrate u odnosu na okruženje, u odnosu na Evropu. Kakav je položaj Srbije bio u vreme despota Stefana Lazarevića, o kome govori Vaš novi roman?

Despot Stefan je, kao veoma mlad čovek, stupio na očev kneževski presto samo nekoliko godina posle Kosovskog boja, a to vreme je van ikakve sumnje za Srbiju bilo najteže od svih „vremena zla“ u njenoj celokupnoj istoriji. Iako je ishod te bitke na neki način bio nerešen, pošto su oba vladara stradala na bojnom polju, a Bajazit se, ne tražeći ništa, žurno povukao sa bojišta da u tadašnjoj turskoj – evropskoj prestonici Drenopolju učvrsti svoju vlast, i kneginji Milici i svim njenim vlasteoskim savetnicima je već tada bilo jasno da je Lazareva Srbija u toj bici doživela udar od koga se dugo neće moći oporaviti. Bajazit je lako mogao da skupi novu vojsku i da udari ako treba istom snagom ponovo, ali Srbija nije više imala nikakvih rezervi koje bi mogla da izvede na bojno polje zarad svog spasenja.I zato je mudra kneginja Milica svome mladom sinu savetovala da verno prihvati tursko vazalstvo i time sačuva svoje zemlje od daljeg razaranja i propasti. I on je to prihvatio, ostajući veran Bajazitu sve do njegove smrti u Angorskoj bici protiv Tatara 1402. godine.

Despot Stefan je ne samo politički, već i ekonomski osnažio Srbiju u skoro bezizlaznom vremenu?

Kada je uskoro posle toga počelo otimanje Bajazitovih sinova Sulejmana, Muse i Mehmeda za očev presto, svi oni su tražili od Stefana da im bude saveznik, jer je on u međuvremenu uredio i ojačao Srbiju, podižući je na ekonomski nivo koji je bio viši od onog koji je ona imala u cvetu duge vladavine njegovog oca. No, ni tada on tursko vazalstvo nije odbacio, nego mu je za veću sigurnost svoje despotovine dodao i ugarsko vazalstvo, kome je isto tako bio veran, i pored toga što je to bio savez katoličke i pravoslavne države, koje nikada do tada nisu mogle direktnim dogovorom da ostave verske razlike na stranu i da slede svoje svetovne interese dok god su se oni preklapali. Tu se Stefan ističe i kao vojskovođa i kao mudri državnik koji zna šta hoće i ima dovoljno snage u svojoj najamničkoj vojsci da to sprovede i očuva.

Da li smo sada u sličnom položaju, kako danas vidite poziciju Srbije u Evropi?

I danas je Srbija u veoma teškoj situaciji, jer stremi ka ulasku u savez evropskih država, koje su je ne tako davno protivpravno bombardovale, a potom ušle u njenu pokrajinu Kosovo i Metohiju, i opet bespravno učinile sve što mogu da je otcepe i od nje naprave novu albansku državicu na Balkanu. Pored toga što jedna Albanija već postoji. Sa državno-pravne tačke gledišta, i NATO i zemlje Evropske unije teško su se ogrešili o Srbiju, ali ona u ovakvoj političkoj realnosti, kakva je danas, može, nažalost, više da izgubi isterujući pravdu do kraja, nego ostavljajući to na stranu zarad sopstvenog napretka. Uzimajući u obzir kako je Stefan u svoje vreme branio srpsku despotovinu, on bi danas najverovatnije odabrao ovu drugu varijantu akcije, i pored toga što bi znao koliko je u njoj nepravde i poniženja. Ali bi onda uporno i postojano radio na tome da unapređenjem svoje zemlje postepeno ne samo osvoji veće razumevanje za legitimitet svojih pogleda, nego i pokunjeno priznanje svojih nekadašnjih neprijatelja da se u procesu raspada Jugoslavije prema Srbiji nisu poneli pravedno.

Vaš prethodni roman, pisan u vreme rata u Bosni i Hercegovini, zove se „Svetlost Zapada“. Ima li u tom nazivu ironije?

U tom naslovu definitivno ima mnogo ironije, pa možda čak i sarkazma. Centralna ideja u tom romanu nije da se iznese sve što su razne zaraćene jugoslovenske grupe učinile jedna drugoj, nego da se pokaže šta suspoljni „mirotvorci“ učinili da se gadni konflikt među domorocima pretvoriu orgiju bespoštednog međusobnog uništavanja kakvu Evropa nije videla još od davnog Tridesetogodišnjeg rata u Nemačkoj.

Do kakvih ste saznanja došli kada ste, tokom pisanja ove knjige, čitali građu u arhivu Ujedinjenih nacija?

Pa, došao sam do iznenađujućih saznanja da u osnovnim izveštajima posmatrača UN u Bosni nije bilo skoro nikakvih prećutkivanja činjenica, niti posebno tendencioznih predstava Srba kao glavnih krivaca za sve što se na terenu Bosne dešava. Tek na nivou izveštaja pripremljenih u Njujorku za sednice Saveta bezbednosti redovno su se pojavljivala ekstremno tendenciozna „prekrštavanja”, tako da je sve što je Srbe predstavljalo u pozitivnom svetlu odlazilo u arhivu, a sve što je danonoćno teklo iz muslimansko-hrvatskih propagandnih centara iznošeno je kao bogomdana istina. Najveća krivica za to nesumnjivo pada na tadašnjeg američkog predsednika Klintona i njegove pomagače na polju spoljne politike Olbrajtovu i Holbruka.

Povodom Vašeg romana „Albion, Albion“ rekli ste da je Srbija često bila „moneta za potkusurivanje“. Šta ste time mislili da kažete?

Time sam mislio da kažem da su naši zapadni saveznici u Drugom svetskom ratu gledali na većinu manjih evropskih država kao na prostore kojima se može slobodno trgovati. Oni su Staljinu na Jalti dali najveći teritorijalni poklon u istoriji Evrope, kao nagradu za to što se na Istočnom frontu četiri godine uspešno borio sa preko dve stotine nemačkih divizija, dok su oni u Italiji imali pune ruke posla sa samo šest. Na jednoj konferenciji za novinare posle rata Čerčil je, na pitanje zašto je i Jugoslaviju pustio u komunistički tabor kad je kralj Petar za sve vreme rata bio njegov gost, slegnuo ramenima i odgovorio: „To je, nažalost, karta koja mi je ispala iz špila“.

Vi već dugo živite u Americi. Kako vidite odnos Srbije prema sunarodnicima u dijaspori? Šta Vi, gledajući sa strane, mislite o neprekidnoj političkoj krizi u Srbiji?

Dok je Srbija posle Drugog svetskog rata bila u okviru socijalističke Jugoslavije, za nju su sunarodnici u zapadnoj dijaspori uglavnom bili ideološki neprijatelji, kao što je i njena vlast to bila njima. Političke promene koje su se u matici desile u poslednje vreme to su prilično promenile, ali novo stanje je još uvek sveže i trebaće mu vremena da zaista zaživi. Na obe strane je potrebno dosta strpljenja i dobre volje da se stare rane zaleče i iščeznu, i da se zajednički pristupi ogromnom poslu podizanja standarda života u matici. No, to će se vremenom desiti. Tu sam na duže staze optimista. A što se tiče neprekidne političke krize u Srbiji, to je boljka svih mladih demokratija. A lek za nju je u ukrupnjavanju političkih partija, što se i u Srbiji lagano dešava. Mislimda sa tim političkim procesom treba požuriti i nadam se da su današnji politički prvaci u zemlji toga svesni.