Витештво у зло доба транзиције

Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати свој идентитет? Србија између Истока и Запада, Србија у Европи, али како, када, по коју цену? Разговарамо са Николом Моравчевићем (1935), нашим познатим писцем, књижевним историчарем и вишедеценијским успешним професором Универзитета Илиноис у Чикагу, аутором романа управо представљених у издавачкој кући „Архипелаг” – „Витез у доба зла” и „Светлост Запада – Lux Occidentalis”. Никола Моравчевић је, по завршетку студија на Академији за позоришну уметност Београдског универзитета, 1955. године отишао за Америку, где је магистрирао на позоришном одсеку Уметничког института у Чикагу, и докторирао на одсеку за светску књижевност Универзитета државе Висконсин у Медисону.

 У Вашим историјским романима Србију увек посматрате у односу на окружење, у односу на Европу. Какав је положај Србије био у време деспота Стефана Лазаревића, о коме говори Ваш нови роман?

Деспот Стефан је, као веома млад човек, ступио на очев кнежевски престо само неколико година после Косовског боја, а то време је ван икакве сумње за Србију било најтеже од свих „времена зла“ у њеној целокупној историји. Иако је исход те битке на неки начин био нерешен, пошто су оба владара страдала на бојном пољу, а Бајазит се, не тражећи ништа, журно повукао са бојишта да у тадашњој турској – европској престоници Дренопољу учврсти своју власт, и кнегињи Милици и свим њеним властеоским саветницима је већ тада било јасно да је Лазарева Србија у тој бици доживела удар од кога се дуго неће моћи опоравити. Бајазит је лако могао да скупи нову војску и да удари ако треба истом снагом поново, али Србија није више имала никаквих резерви које би могла да изведе на бојно поље зарад свог спасења.И зато је мудра кнегиња Милица своме младом сину саветовала да верно прихвати турско вазалство и тиме сачува своје земље од даљег разарања и пропасти. И он је то прихватио, остајући веран Бајазиту све до његове смрти у Ангорској бици против Татара 1402. године.

Деспот Стефан је не само политички, већ и економски оснажио Србију у скоро безизлазном времену?

Када је ускоро после тога почело отимање Бајазитових синова Сулејмана, Мусе и Мехмеда за очев престо, сви они су тражили од Стефана да им буде савезник, јер је он у међувремену уредио и ојачао Србију, подижући је на економски ниво који је био виши од оног који је она имала у цвету дуге владавине његовог оца. Но, ни тада он турско вазалство није одбацио, него му је за већу сигурност своје деспотовине додао и угарско вазалство, коме је исто тако био веран, и поред тога што је то био савез католичке и православне државе, које никада до тада нису могле директним договором да оставе верске разлике на страну и да следе своје световне интересе док год су се они преклапали. Ту се Стефан истиче и као војсковођа и као мудри државник који зна шта хоће и има довољно снаге у својој најамничкој војсци да то спроведе и очува.

Да ли смо сада у сличном положају, како данас видите позицију Србије у Европи?

И данас је Србија у веома тешкој ситуацији, јер стреми ка уласку у савез европских држава, које су је не тако давно противправно бомбардовале, а потом ушле у њену покрајину Косово и Метохију, и опет бесправно учиниле све што могу да је отцепе и од ње направе нову албанску државицу на Балкану. Поред тога што једна Албанија већ постоји. Са државно-правне тачке гледишта, и НАТО и земље Европске уније тешко су се огрешили о Србију, али она у оваквој политичкој реалности, каква је данас, може, нажалост, више да изгуби истерујући правду до краја, него остављајући то на страну зарад сопственог напретка. Узимајући у обзир како је Стефан у своје време бранио српску деспотовину, он би данас највероватније одабрао ову другу варијанту акције, и поред тога што би знао колико је у њој неправде и понижења. Али би онда упорно и постојано радио на томе да унапређењем своје земље постепено не само освоји веће разумевање за легитимитет својих погледа, него и покуњено признање својих некадашњих непријатеља да се у процесу распада Југославије према Србији нису понели праведно.

Ваш претходни роман, писан у време рата у Босни и Херцеговини, зове се „Светлост Запада“. Има ли у том називу ироније?

У том наслову дефинитивно има много ироније, па можда чак и сарказма. Централна идеја у том роману није да се изнесе све што су разне зараћене југословенске групе учиниле једна другој, него да се покаже шта суспољни „миротворци“ учинили да се гадни конфликт међу домороцима претвориу оргију беспоштедног међусобног уништавања какву Европа није видела још од давног Тридесетогодишњег рата у Немачкој.

До каквих сте сазнања дошли када сте, током писања ове књиге, читали грађу у архиву Уједињених нација?

Па, дошао сам до изненађујућих сазнања да у основним извештајима посматрача УН у Босни није било скоро никаквих прећуткивања чињеница, нити посебно тенденциозних представа Срба као главних криваца за све што се на терену Босне дешава. Тек на нивоу извештаја припремљених у Њујорку за седнице Савета безбедности редовно су се појављивала екстремно тенденциозна „прекрштавања”, тако да је све што је Србе представљало у позитивном светлу одлазило у архиву, а све што је даноноћно текло из муслиманско-хрватских пропагандних центара изношено је као богомдана истина. Највећа кривица за то несумњиво пада на тадашњег америчког председника Клинтона и његове помагаче на пољу спољне политике Олбрајтову и Холбрука.

Поводом Вашег романа „Албион, Албион“ рекли сте да је Србија често била „монета за поткусуривање“. Шта сте тиме мислили да кажете?

Тиме сам мислио да кажем да су наши западни савезници у Другом светском рату гледали на већину мањих европских држава као на просторе којима се може слободно трговати. Они су Стаљину на Јалти дали највећи територијални поклон у историји Европе, као награду за то што се на Источном фронту четири године успешно борио са преко две стотине немачких дивизија, док су они у Италији имали пуне руке посла са само шест. На једној конференцији за новинаре после рата Черчил је, на питање зашто је и Југославију пустио у комунистички табор кад је краљ Петар за све време рата био његов гост, слегнуо раменима и одговорио: „То је, нажалост, карта која ми је испала из шпила“.

Ви већ дуго живите у Америци. Како видите однос Србије према сународницима у дијаспори? Шта Ви, гледајући са стране, мислите о непрекидној политичкој кризи у Србији?

Док је Србија после Другог светског рата била у оквиру социјалистичке Југославије, за њу су сународници у западној дијаспори углавном били идеолошки непријатељи, као што је и њена власт то била њима. Политичке промене које су се у матици десиле у последње време то су прилично промениле, али ново стање је још увек свеже и требаће му времена да заиста заживи. На обе стране је потребно доста стрпљења и добре воље да се старе ране залече и ишчезну, и да се заједнички приступи огромном послу подизања стандарда живота у матици. Но, то ће се временом десити. Ту сам на дуже стазе оптимиста. А што се тиче непрекидне политичке кризе у Србији, то је бољка свих младих демократија. А лек за њу је у укрупњавању политичких партија, што се и у Србији лагано дешава. Мислимда са тим политичким процесом треба пожурити и надам се да су данашњи политички прваци у земљи тога свесни.