Pozdrav iz Norveške

Norveška ima 5,2 miliona stanovnika i najređe je naseljena država Evrope. Sa surovom klimom i prirodom, područjima na kojima uspeva samo tvrdi crni granit iz kojeg se probija otporno drveće, zemlja ekonomski i socijalno vrlo uspešno funkcioniše. Kako je to moguće?

Jednostavno, tako što maksimalno koristi svoje prednosti. Najpre mentalitet. Ljudi su se vekovima zadovoljavali skromnim prirodnim resursima, potpuno srasli s prirodom i njenim siromašnim darovima. Od mora u kojem se sudaraju topla atlantska i ledena severna struja dobijali su za ishranu losose, bakalare i morske plodove. Drvo je osnovna sirovina za izgradnju kuća u kojima žive Norvežani. Toliko su bili siromašni da su ih osvajači – bogati i moćni Danci napustili posle tri veka gospodarenja kao nepopravljivo beskorisne, a ekonomski moćni Šveđani, posle skoro veka vladanja, 1905, pošto im vladanje Norveškom nije ništa donosilo. Ostali su sami i, na molbu danskom dvoru, dobili su za vladara brata danskog kralja, čija je dinastija i kralj Harald Peti i sada na čelu Kraljevine Norveške.

A onda se desilo čudo. Uz ugovor s američkim naftnim kompanijama, na prvi pogled nepovoljan (jer je strancima garantovao 40 odsto pronađenog bogatstva), početkom sedamdesetih godina prošlog veka bušenjem u surovim polarnim uslovima pronađene su na velikoj dubini prebogate naslage nafte i prirodnog gasa. Samo 60 odsto iscrpljenih količina osnova su ubrzanog ekonomskog, socijalnog i infrastrukturnog razvoja ove zemlje. Kako? Zahvaljujući domaćinskom trošenju za gradnju savremenih puteva od juga do krajnjeg severa, izgradnji postrojenja nužnih za svoje potrebe i proizvodnji za izvoz, domaćinskim raspolaganjem sredstvima od nafte koja se ulažu u investicioni fond narastao na 800 milijardi evra, bez rasipanja. Norveška je danas šesta najbogatija država po BDP-u po glavi stanovnika, s najvišim indeksom humanog razvoja i, po istraživanju UN, od 156 zemalja, druga u svetu kad je reč o ljudskoj sreći, koja se meri trajanjem života, zdravljem, slobodom i socijalnom podrškom. Ima najveći broj električnih automobila, a od 2025. zabraniće korišćenje vozila na naftu i benzin. EU takvu zabranu planira za 2030. Norveška štiti svoju prirodu zarad zdravlja stanovnika. Treba videti zimzeleno drveće koje raste iz tankog sloja zemlje na kamenoj osnovi, kao čudo prirode. Uz obalu dugu 51.600 milja i u fjordovima razvili su odgajališta lososa, pa su, uz Japan, glavni isporučioci ovog mesa na svetskom tržištu.

Kontroverzna je politička istorija Norveške posle oslobađanja od Danske i Švedske. Tada nerazvijenoj, bez političke kulture i tradicije, po konceptu života svojevrstan uzor bila joj je Nemačka. Toliko da je postala saveznik i ispostava Hitlerove Nemačke na severu Evrope. Tu se istakao Vidkun Kvisling, koji je, od službenika u norveškoj ambasadi u Moskvi, postao strastveni antikomunista. Od 1931. do 1933. bio je ministar odbrane, a kasnije peta kolona pri Hitlerovom osvajanju Norveške 1940. godine i nemački saradnik u nacifikaciji ove zemlje. U maju 1940. Norveška je kapitulirala, a on se proglasio premijerom, koga su Nemci priznali tek 1942. Od tada je kao nemački sluga vladao sve do 1945, sprovodeći Hitlerove direktive, uvodeći nacističke principe vladavine i progon Jevreja. Po završetku rata je uhapšen i norveški sud ga je osudio na smrt streljanjem 24. oktobra 1945. Tada je uveden termin „kvisling” za političke marionete koje u jednoj zemlji služe njenim okupatorima. U Norveškoj je tokom rata boravilo 400.000 nemačkih vojnika sa ratnom mašinerijom. To je nadahnjivalo pojedine norveške intelektualce. Nobelovac, književnik Knut Hamsun, na primer, zatražio je prijem kod Hitlera i poklonio mu svoju Nobelovu diplomu, uz molbu da sačuva norvešku omladinu od ratnih stradanja. Tu sramnu stranicu istorije zaljubljenici u germanstvo pravdaju malim brojem norveških žrtava u Drugom svetskom ratu (10.262). Ova zemlja je od tada doživela ne samo ekonomski, nego i značajan demokratski razvoj, u kojem su građanin i njegova prava u središtu pažnje svake vlade.

Zašto je Norveška važna za Srbiju? Norveški seljaci su tajno kroz žice pomagali preživljavanje 4.200, uglavnom srpskih, interniraca u 20 fašističkih konclogora, na prinudnom radu izgradnje puteva na severu ove zemlje, koji su masovno umirali od hladnoće, gladi i boleština. Njih oko 3.000 ostavilo je kosti u Norveškoj. Bez pomoći norveških građana teško da bi iko preživeo. Zato je u centru Osla, u čuvenom Vigeland parku (po velikom vajaru Vigelandu), podignut veličanstveni spomenik na kojem, na norveškom i srpskom jeziku, piše: više od 3.000 jugoslovenskih partizana dali su svoje živote u Norveškoj u borbi za slobodu i nezavisnost. A tokom NATO bombardovanja SRJ 1999. godine norveški piloti odbili su da učestvuju u tim operacijama, iako je ova zemlja članica NATO-a. Norveška već decenijama velikodušno pomaže Srbiju u opremanju bolnica, isporukama humanitarne pomoći i sredstava i na druge načine. Od 2000. do 2017. dodelila je Srbiji bespovratnu pomoć od oko 250 miliona evra za jačanje konkurentnosti, reformu javne uprave i vladavinu prava i energetsku efikasnost. U 2018. dodelila je 4,5 miliona evra za 91 program lokalnih samouprava. U 2020. Srbiji je dodelila pet miliona evra za borbu protiv virusa korona. Kroz projekat pomoći zemljama zapadnog Balkana „Norveška za vas” namenila je Srbiji 510.000 evra za mala i srednja preduzeća u proizvodnji hrane, poljoprivredi, metalurgiji i turizmu.

Zato je neverovatno da Srbija nema imenovanog ambasadora u ovoj zemlji, od koje mnogo možemo i treba da naučimo.