Iz Pariza u jugosferu

Srpsko privredno društvo „Privrednik” u Zagrebu okupi nedavno istoričare. Iz Slovenije, Hrvatske i Srbije. Tema beše „Jugoslovenstvo nije mrtvo na prostoru bivše SFRJ”. Nije mi baš skroz jasno zbog čega su se okupljali. I vrapci na grani znaju da jugoslovenstvo na prostoru bivše SFRJ nije mrtvo. I ne verujem da će se ikada tako nešto desiti.

Neretko iz Pariza dođem u „jugosferu”. Koreni mi nisu, niti će ikad biti iščupani. Znam odakle sam, odakle dolazim... U Parizu, opet, manifestacije. Policajci naumili da najozbiljnije pendreče ljude. Ali, da se to apsolutno ne vidi na tamo nekim fotografijama. Da pendrečenje bude – bez svedoka. Francuzi traže povlačenje zakona koji se odnosi na „globalnu sigurnost”. Prema informacijama francuskog ministarstva unutrašnjih poslova, 52.350 osoba manifestovale su samo u subotu 5. decembra. Rezultat manifestacija, 21 pritvorena osoba u Parizu. Još jednom nemoguć dijalog koji se završio upotrebom suzavca. Jednom u „Pogledima” već napisah – a u tekstu „Puna usta demokratije i – utopija” – da demokratiju političari vrlo često tumače i primenjuju shodno aktuelnoj političkoj potrebi. Čudna neka –„demokratija”.

Kad stignem u Zagreb – „nazočan sam na nogostupu”. U Beogradu – na trotoaru. Kad dođem u Sarajevo, grad moje mladosti, brže-bolje pohrlim na trg u Titovoj ulici gde se nalazi mitska kafana „Park”, kojoj iz milja tepasmo „Parkuša”. Podne je. Nekad, u to vreme, u njoj bih zatekao Pimpeka, Bregu, Čolu, Bebeka, Milića Vukašinovića... Nema ih više. Ili su pomrli, ili sad žive u Beogradu, Zagrebu. Basista „Indeksa” Fadil Redžić, u Atalanti. Nikola Borota, na Novom Zelandu. Moj prijatelj, urednik inostranog izdanja „Oslobođenja” Ostoja Vukmirović živi u Danskoj. Da li je Tito namerno učinio to da ode na onaj svet ne ostavivši iza sebe njemu ravnog naslednika? Kad bi on znao šta se posle njegove smrti u SFRJ izdogađalo – prevrtao bi se u grobu! Saznao bi, između ostalog, da bi mu sad trebalo pet pasoša i jedna putovnica da pređe iz jedne državice u drugu, bivše mu Jugoslavije. Koje za njegovog vakta, behu republike. U jednoj kutiji, čuvam meni drage uspomene. Među njima je i onaj pasoš SFRJ, bordo boje. Šest republika, šest žutih plamenih jezičaka. Nekad je ovaj pasoš bio na velikoj ceni. Posebice, kod stanovnika zemalja Varšavskog pakta. Pokušavali su ti nekad jadni ljudi sve, da ga se nekako domognu.

Otkad nema Tita, na prostorima „jugosfere” i sport je razbucan. U Srbiji u superfudbalskoj ligi – ništa nije super. Kad Crvena zvezda ili Partizan igraju protiv neke ekipe iz Evrope, fasuju „šest komada”. Nekim čudom, nogomet u Hrvatskoj nije posrnuo. Možda i zato što se ne zove fudbal, nego nogomet? Nema više fudbalske konkurencije koja stvara kvalitet. Crvena zvezda ne igra više protiv Dinama, Hajduka, Sarajeva… A sadašnjim političarima i nije do sporta. Glavna im je preokupacija da što duže ostanu na vlasti. Nije im do toga da sport koriste s ciljem zbližavanja naroda na našim prostorima. Bitnije im je da održavaju stalne tenzije na „tihoj vatri” da se naši narodi ni slučajno ne bi počeli približavati jedni drugima.

Jedina oblast koja donekle uspeva da na našim prostorima bez pasoša prelazi granice je – kultura. Pop-muzika, pozorišne predstave, filmovi, glumci, prisutni su od Đevđelije do Triglava. Ovih dana, saznah, da jedan beogradski filmski režiser koga su dosad redovno zaobilazile filmske nagrade, sprema film koji će se na francuskom zvati „L’homme dont les prix ne voulaint pas” („Čovek koga nisu htele nagrade”. Treća, sreća. Znano je, da ljubav ne poznaje granice. Auto-put „Bratstva i jedinstva” između Beograda i Zagreba brzo se pređe. Hrleći, jedan drugome u zagrljaj.

Decenije bez zajedničke nam države, prohujaše. Verovatno su svi shvatili (na stranu političari i njihovi egoistični interesi) da je državica, onima, velikima, vrlo lagan zalogaj i plen. Jugoslavija sa svojih 255.804 km² – to ne bi. U to vreme, ni Grci ni Bugari nisu mogli postavljati uslove Makedoniji. A sad je Makedonija poklekla pod ucenom Grčke oko prijema u EU. Postade, Severna Makedonija. I Bugarska, članica EU, od Makedonije traži ustupke. U suprotnom, preti joj da će staviti veto na otpočinjanje pregovora Makedonije oko njenog ulaska u EU.

Narodi bivše Jugoslavije platili su ogromnu cenu u ljudskim žrtvama. Na zemaljskoj planeti, nema gde nas nema. Od Australije, preko Kanade – do Amerike. Zapadna Evropa i skandinavske zemlje pune su nas baš k’o kutija šibica. Platili smo užasno veliku i tragičnu cenu. Uglavnom, zarad našeg jako teškog mentaliteta. Mnogobrojne porodice rat je raselio. Život im je sasvim uništio. Skroz-naskroz upropastio. Uz to, dokosurile su nas i naše neizlečive balkanske bolesti. Inat, zavist, ljubomora, zloba, pakost, netolerancija. Nekad u vreme Jugoslavije, bilo je manje ambasada. A sad, svaka od šest novih država ima po svetu mnoštvo svojih ambasada i ambasadora. Mladi ljudi, odlaze. Političari, tajkuni, i penzioneri – ostaju. Gde bi otišli penzioneri? Čekaju se baš k’o ozeblo sunce devizne doznake od naše dijaspore. Krenimo već jednom sa tim malim „šengenom” jer samo nas ekonomija i zajednički nastupi na svetskom tržištu mogu spasiti. U suprotnom, veliki će nas progutati.

Ako već nisu...

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije