Dodik, Pink panteri i Evropa

Za svaku je pohvalu diplomatsko-moralni gest ministra spoljnih poslova Ruske Federacije Sergeja Lavrova da vrati ikonu u pozlati iz Luganska staru oko 300 godina, koju mu je nedavno darovao Milorad Dodik kako bi Interpol utvrdio njeno poreklo.

Taj gest mogao bi da posluži kao uzor mnogim (zapadno)evropskim kulturološkim, umetničkim ili naučnim institucijama kad je reč o utvrđivanju pravno-moralnog porekla njihovih fondova po raznim muzejima i bibliotekama. Poznato je, naime, da je poreklo mnogih dokumenata i umetničkih eksponata po (imperijalnim) muzejima zapadne Evrope veoma problematično, pošto se zvanično ne zna kako su u te institucije dospeli. To je konkretno slučaj sa Britanskim muzejom u Londonu i berlinskim muzejima, jer već dugi niz godina vlade Grčke, Iraka i Egipta potražuju određene umetničke eksponate iz ovih institucija kao „ukradene”, tj. nelegalno dospele u evropske muzeje.

Ako posetite, recimo, mesopotamsku, persijsku ili starogrčku izložbu u nekom od berlinskih muzeja, upada vam u oči da bar za dobru polovinu eksponata ne postoji zapis o poreklu, a tamo gde ga ima navedeno je da je reč o poklonu (nemačkih) državljana, mada nije jasno kako su i te osobe došle u posed tih eksponata. U tom kontekstu, poznata je umetnička kleptomanija Nemca Hajnriha Šlimana (koji je otkrio antičku Troju) i njegove supruge Sofije koji su u stilu savremenih Pink pantera bukvalno krali i šakom i kapom umetničko-arheološke vrednosti koje su iskopali pod Trojom. Napoleon Bonaparta je bio po pitanju umetničke kleptomanije Šlimanov „otac“ u (zapadno)evropskim poslovima „pinkpanterisanja”.

Koliko je „ukradenih” umetničkih eksponata po javnim (zapadno)evropskim muzejima i dokumenata (istorijskih izvora) u bibliotekama, verovatno može da utvrdi samo Interpol. Gest Sergeja Lavrova bi zasigurno morao da podstakne pozitivnu reakciju Interpola u tom pravcu.

Prof. dr Vladislav B. Sotirović
Vilnjus, Litvanija