Додик, Пинк пантери и Европа

За сваку је похвалу дипломатско-морални гест министра спољних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова да врати икону у позлати из Луганска стару око 300 година, коју му је недавно даровао Mилорад Додик како би Интерпол утврдио њено порекло.

Тај гест могао би да послужи као узор многим (западно)европским културолошким, уметничким или научним институцијама кад је реч о утврђивању правно-моралног порекла њихових фондова по разним музејима и библиотекама. Познато је, наиме, да је порекло многих докумената и уметничких експоната по (империјалним) музејима западне Европе веома проблематично, пошто се званично не зна како су у те институције доспели. То је конкретно случај са Британским музејом у Лондону и берлинским музејима, јер већ дуги низ година владе Грчке, Ирака и Египта потражују одређене уметничке експонате из ових институција као „украдене”, тј. нелегално доспеле у европске музеје.

Ако посетите, рецимо, месопотамску, персијску или старогрчку изложбу у неком од берлинских музеја, упада вам у очи да бар за добру половину експоната не постоји запис о пореклу, а тамо где га има наведено је да је реч о поклону (немачких) држављана, мада није јасно како су и те особе дошле у посед тих експоната. У том контексту, позната је уметничка клептоманија Немца Хајнриха Шлимана (који је открио античку Троју) и његове супруге Софије који су у стилу савремених Пинк пантера буквално крали и шаком и капом уметничко-археолошке вредности које су ископали под Тројом. Наполеон Бонапарта је био по питању уметничке клептоманије Шлиманов „отац“ у (западно)европским пословима „пинкпантерисања”.

Колико је „украдених” уметничких експоната по јавним (западно)европским музејима и докумената (историјских извора) у библиотекама, вероватно може да утврди само Интерпол. Гест Сергеја Лаврова би засигурно морао да подстакне позитивну реакцију Интерпола у том правцу.

Проф. др Владислав Б. Сотировић
Вилњус, Литванија