NAPOLEON SRPSKE LEVICE

Hoće li, i može li, Ivica Dačić napraviti istu fatalnu grešku kao svojevremeno korzikanski vojskovođa? Da ode isuviše daleko od Pariza, odnosno od svoje baze, od svojih teritorija ili socijalne sredine, da zađe u protivničko okruženje i među nepoznate društvene slojeve?

Postoji li, dakle, opasnost da se napredovanje srpskih socijalista prema centru biračkog tela završi kao napredovanje Napoleona u Rusiju, naglim povratkom vojske desetkovane mrazom i strahom od državnog udara kod kuće? Naravno, još ne znam ko bi to mogao da bude Kutuzov srpskog političkog centra ili DS, i da li tom Kutuzovu ostaje samo da čeka da stepa srpske srednje klase i predstojeća zima socijalnih problema učine svoje. Da li onda Napoleon današnje srpske levice mora dobro da pripazi da ne izgubi svoje socijalne rovove? Što se tiče straha od državnog udara kod kuće, to je za sada otklonjeno dobrim sinekurama za sve potencijalne pučiste unutar SPS-a. Čak i donedavno militantni članovi SPS-a sada zauzimaju umivene stavove, nekadašnji popularni populisti izgleda su danas bolje prihvaćeni od strane Zapada nego u Ljigu, Svrljigu, ili u Nišu. Jer su obećali da će politiku držati izvan politike. Pa posle imamo kohabitaciju treće vrste na srpski način. Iznuđena sinteza kojom se niko ne zanosi, rešenje u nedostatku boljeg.

Možete da budete Šumaher, ali nećete pobediti u „Formuli jedan“ ako imate loš auto. Znači, koalicija mora da bude odlična da bi se dobila trka na dužoj stazi. Istina, automobil za „Gran pri“ ovih dana uveliko se konstruiše, ali prvo treba prevladati mazohistički eksponirano raspoloženje unutar same koalicije koja pravi vladu. A to je kontekst uzajamnih želja za osvetom jednih prema drugima, atmosfera pravog „animalnog duha“ u kojoj se ona druga strana koalicije doživljava kao „manje zlo“ od novih izbora. I sve to u ambijentu skromne kamuflaže, koja više otkriva nego što skriva suštinu problema.

Prethodne kohabitacije na srpski načinbile su karakteristične po tome što su predstavljale začetak za predsedničke izbore, protagonisti su jedni druge „špijunirali“, a vlada je delovala u uslovima taktičkog primirja. Ovaj put situacija je drugačija zato što je predsednik države na početku svog novog mandata. Socijalistička partija Srbije još nije dovršila svoj ideološki preobražaj, čak štaviše ona je ponosna što se nije reformisala kako je to od nje ultimativno traženo posle 5. oktobra 2000. godine, pa je i pored svega toga sada opet na vlasti, dakle biće joj sada zaista teško da u ovim okolnostima izneveri i ono što je još ostalo od njenih predizbornih obećanja. Izazovi su veliki, od Kosmeta, EU, do socijalnih problema. U svakom od tih domena socijalisti će morati munjevito da reaguju, jer će upravo oni biti i pod posebnom lupom kako opozicije, tako i javnosti.

Tu je i pitanje kako pobeći od prošlosti na ovim prostorima. Jer, onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost. Što bi mogla da bude i orvelovska formula za totalitaran režim. Da se samo malo prisetimo kako su neki očekivali da će u oktobarskim događajima Sloba i Mirada stradaju maltene kao bračni par Čaušesku. A onda, posle osam godina, eto naslednika Slobe i Mire opet na vlasti. Kao što reče svojevremeno Ivica Dačić: „Pa, što ste nas onda rušili 2000. godine?“

„Normalizacija“ je zahvatila srpske socijaliste. Od partijskih najamnika do skorojevića. Bivši komunistički šefovi koji su postali kapitalistički šefovi. Naslednici srpa i čekića. Simbioza moći i kapitala na srpski način. Kapital i ekspertizu, nad kojima je država nekada imala monopol, prigrabili su u „postrevolucionarnom“ periodu posle 5. oktobra 2000.nova elita i ljudi bliski njoj. Sve postoktobarske vlade u Srbiji od 2000. godine do danas zavisile su i zavise od njene finansijske i medijske podrške. Zato je i teško ukoreniti „čist“ kapitalizam u Srbiji. U takvim okolnostima je i konstituisana nova politička klasa, a čine je ljudi koji žive od politike. Gotovo je svejedno da li su na vlasti ili su u opoziciji. Egzistencijalno su dobro zbrinuti i ta okolnost znatno određuje njen profil i njene dalje aspiracije. Do sada je to bila socijalno neosetljiva vlast. Naime, sopstveni socijalni položaj je tačka na kojoj i buduća vlast u Srbiji pokazuje veću bliskost sa svojim prehodnicima nego sa svojim biračima. Ipak, za budućnost nam obećavaju da će to biti socijalno odgovorna vlast. Dođe mi da počinjem da shvatam nauku o klasnoj borbi i mržnju prema klasnom neprijatelju. Zastrašujući nedostatak morala i hronično pomanjkanje socijalne pravde i aktivnosti, to je ono što bi moglo da potkopa svaku buduću vladu u Srbiji.

Dve strukture koje zauzimaju isti prostor sa istim političkim programom i jezikom mogu da žive jedna pored druge samo privremeno. Kakav je onda manevarski prostor novog srpskog premijera? To će se pokazati već na jesen.