Bekstvo od okoštalosti

Na šestoj onlajn tribini u ciklusu „Handke u Srbiji“, koji Udruženje književnih prevodilaca Srbije organizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva za kulturu i informisanje u republičkoj vladi, o Peteru Handkeu govorili su germanista Biljana Pajić, novinar Vojka Pajkić i pisac i teoretičar umetnosti i kulture Vladimir Kolarić.

U zborniku radova „Handke u Srbiji“, Biljana Pajić zablistala je esejom „Nesreća kakva se samo poželeti može“, koji je posvetila nesvakidašnjim varijacijama u naslovu jednog od krucijalnih Handkeovih dela:

– Odlučila sam da istražim šta se krije iza ta tri naslova koja su mene isprva zbunila, kad sam uvidela da je reč o istom štivu. Zaintrigirale su me razlike: „Užas praznine“, „Bezželjna  nesreća“ i „Nesreća bez želja“. Na tom prevodu vidi se ne samo evolucija Žarka Radakovića kao prevodioca, pa ni kako je evoluirala recepcija Handkeovog dela kod nas, već i kako je evoluiralo izdavaštvo u Srbiji – rekla je Biljana Pajić.

Vojka Pajkić je razgovarala s Handkeom pre nekoliko godina, kad je on u Srbiji boravio kao gost beogradskog „Kontrapunkta“:

– Ozbiljno sam se pripremala za taj intervju, što je dobro, jer upravo sam tad i shvatila da sam bila donekle podlegla čaršijskim pričama, a zna se da su ovde Handkea manje-više svi vezivali za politiku. To govori, zapravo, o tome kako je novinarstvo kod nas padalo iz godine u godinu, iz decenije u deceniju. Kad je 2019. dobio Nobelovu nagradu, shvatili smo da mi njega, zapravo, ne čitamo. I bilo nas je sramota. Mene je fasciniralo to koliko je on dosledan. I kao čovek, i kao intelektualac, a pre svega kao književnik – rekla je Vojka Pajkić.

– Neshvaćenost Petera Handkea je bolna – primetio je Vladimir Kolarić, čija je radio-drama „Moravska noć“, po Handkeovom romanu istog naslova, emitovana u Dramskom programu Radio Beograda. – I kamo sreće da se ta neshvaćenost ogledala samo u sferi novinarstva... Pre svega je, naime, do izražaja došlo to koliko njega ne poznaju i ne shvataju naše kulturne institucije i kulturna sredina u celini. Ideju da se dramatizuje „Moravska noć“ inicirao sam s radošću. Na prvi pogled to deluje nemoguće: sažeti 400 strana romanesknog štiva bez prave radnje i izgrađenih likova u svega dvadesetak šlajfni dijaloškog teksta... Radio je, međutim, sveden na jednočulnu percepciju, i upravo je stoga otvoren prema tekstovima koji su, kao Handkeov, više poetični, koji se zasnivaju na jednom unutrašnjem ritmu.

Po Kolarićevim rečima, „ne možemo razdvojiti Handkea kao političku ličnost od njega kao pesnika, kao umetnika“:

– Njegova doslednost je poetička i lična, jer on je dosledan, pre svega, u dubokom preispitivanju samoga sebe, sebe kao ličnosti, sopstvene biografije, sebe kao pisca, pa i uloge pisca u društvu. „Moravska noć“ prati njegovu samoidentifikaciju, kao i njegovu ironiju prema samome sebi i prema onome kako ga drugi doživljavaju. On odbija da prihvati fiksirane istine. Spreman je da samopreispitivanje pretpostavi preispitivanju raznih fenomena, politika, ideologija, i to ga legitimiše, slagao se neko s njim ili ne – veli Kolarić.

Biljana Pajić smatra da je „Nesreća bez želja“ – napisana i objavljena pre skoro pola veka – veoma hrabro prikazala život jedne žene u učmaloj sredini:

– To je žena koja ne može da pobegne od svoje sudbine, koja mora da prati to što joj je zacrtano, u smislu sudbine koju joj je zacrtalo neposredno okruženje. U nemačkom jeziku postoji bezlična zamenica „man“. Kod nas se ta zamenica prevodi najčešće kao „se“, na primer: „Ovde se sedi u polukrugu“. Ta zamenica jeste u trećem licu jednine, ali ne određuje pol. Handke se često, upravo u „Nesreći bez želja“, svojom majkom bavio koristeći zamenicu „man“. Možemo reći da se Handke na taj način od majke distancirao. Majčin život i njeno samoubistvo bili su za njega, naravno, vrlo bolna tema.

Razdor u srpskoj kulturnoj javnosti posle odluke da se Handkeu dodeli Nobelova nagrada za književnost Vojka Pajkić tumači u pomirljivom svetlu:

– Čak i od onih za koje znaš da pripadaju nekim drugim krugovima, ipak vidiš da pre svega cene Handkeov književni rad. Svi oko mene, moram priznati, Handkea pre svega poštuju kao književnika. To je čovek kome verujemo. Imamo od njega očekivanja, i verujemo mu.

Biljana Pajić, koja ima i dragoceno iskustvo rada u biblioteci „Geteovog instituta“, kaže da je Handke „jedan od autora koji se kod nas najviše traže, na srpskom, na nemačkom, na kojem god ga jeziku imamo“.

– On lako uspostavi vezu sa čitaocem – zaključuje Biljana Pajić, da bi Vladimir Kolarić, odgovarajući na pitanje koje je sâm postavio u eseju „Dramatizovati Handkea“ (od čega i ka čemu Handke beži?), ovako zaokružio lep razgovor vođen u prostorijama UKPS:

– On beži od čvrstih definicija, od okoštalosti. Beži od toga da ispadne budala. Ne želi da ispadne magarac, da ga neko kupi na jeftin način, ili bilo koji način. On se organski, prgavo opire svakom pokušaju da ga strpaju u neku fioku.