Ustav nepromenjen, a da li će, ne znamo

Vlada je 4. decembra podnela Narodnoj skupštini novi (a sadržinom stari) Predlog za promenu Ustava o uređenju sudske vlasti i javnog tužilaštva (odeljak 7). Nekako se najviše javno zapitkuje mora li se raspisati narodni referendum, a ne o tome šta je sadržina predloženih promena, iako je odgovor prost i jasan – o promeni ovih ustavnih odredbi konačnu reč daju građani na referendumu.

Ovim predlogom postupak promene Ustava još nije pokrenut, kao što je bilo i sa dva ranija slučaja (2011. i 2018). Postupak će formalno otpočeti kada najmanje dve trećine narodnih poslanika (167), nakon rasprave, usvoji predlog Vlade Srbije, a to može biti najranije početkom januara 2021. godine. Do tada, nismo u postupku ustavnih promena. Sam predlog vlade ne sadrži konkretne norme, iako je Ministarstvo pravde još pre tri godine napisalo „radne” ustavne amandmane. Predlog opisuje šta bi trebalo da se izmeni ne bi li se „ostvarila nezavisnost” i „podigla efikasnost pravosuđa” i prevazišao nesklad između „ustavnog okvira i željenog standarda vladavine prava”.

U predlogu je navedeno da su Akcionim planom (za Poglavlje 23 ˗ EU, iz 2016. i 2020) predviđeni koraci postupka promene Ustava, mimo uređenog samim Ustavom i Poslovnikom Narodne skupštine. Prvo će biti predložene izmene u „svetlu mišljenja Venecijanske komisije” i „evropskih standarda” (to je uradilo Ministarstvo 2018. godine?), zatim će se inicirati promena Ustava (to je ovaj predlog vlade), a onda nas čeka izrada radnog teksta amandmana (novih ili prihvatanje onih iz 2018?) i javna rasprava (da li će biti organizovana ponovo, jer je već bila tokom 2017. i 2018). Na kraju će se napisane izmene uputiti na mišljenje (iliti odobrenje?) Venecijanskoj komisiji. Kada se sve ovo „uspešno realizuje” „stvaraju se preduslovi za usvajanje promena Ustava”.

Bilo kako bilo, Poslovnik kaže da o predlogu za promenu Ustava treba da se odluči na prvoj narednoj skupštinskoj sednici (po isteku mesec dana od podnošenja predloga). Kada ga Skupština usvoji dvotrećinskom većinom, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo će napisati amandmane, „predlog akta” (jer u vladinom predlogu konkretnih normi nema) o kojima bi raspravljali narodni poslanici. Pošto se ustavne izmene usvoje, opet dvotrećinskom većinom, izjasniće se građani. Amandmane mora da potvrdi većina izašlih na referendum, u suprotnom Ustav neće biti izmenjen.

O kakvim se promenama Ustava radi? Čitajući „radne” amandmane Ministarstva, dalo bi se zaključiti da je deo planiranih izmena sigurno opravdan – onaj koji se tiče ispravljanja sadašnje nesistematičnosti (načela pravosuđa), nedoslednosti (različit osnov suđenja), prenormiranosti (o predsedniku Vrhovnog kasacionog suda) i podnormiranosti (izostavljeno o prestanku funkcije sudije i tužioca), izmene naziva Vrhovni kasacioni sud u Vrhovni sud. Ali deo radnih odredbi snažno su kritikovale i pravnička struka i nauka. To se, pre svega, odnosi na sastav Visokog saveta sudstva (10) i Državnog veća tužilaca (11), tela koja biraju i razrešavaju sudije i tužioce a u kojima će većinu u odlučivanju imati „politička strana”– istaknuti pravnici koje bira vlast, dok sudije i tužioci po broju glasova ostaju manjina. Osporava se i predlog da nove sudije prvo okončaju i polože obuku u pravosudnoj akademiji, kao „politički filter” s obzirom na to da za tu akademiju nema ustavnih garancija nezavisnosti. Problematično je i rešenje da ministar, kao politička ličnost, može pokrenuti disciplinski i postupak razrešenja sudije i tužioca.

Vlast brojem poslanika nesumnjivo može da promeni Ustav – parlament je politički jednoobrazan, a stranački aparat organizaciono kadar da svoje birače motiviše da izađu na referendum. Stoga čudi da se u ovaj postupak zakoračilo gotovo nečujno, kao da se Ustav menja tek reda radi, a ne da je reč o najvažnijem državnom poslu. Ili vlast uopšte i ne želi ustavne promene (da se ne bi otvorilo i pitanje Kosova i Metohije u Ustavu, možda) pa ni ovakve o pravosuđu, što bi većina sudija i tužilaca pozdravila. Tišina predlagača može biti i posledica želje da se što lakše i brže promeni Ustav, a pravosuđe, kako kritičari ukazuju, stavi pod lupu izvršne vlasti. Izgleda da je na tom tragu i skorašnja izjava predsednika skupštinskog odbora za pravosuđe da sudije ne smeju (više) same sebe da biraju jer bismo imali sudokratiju i pravosuđe nezavisno od naroda. Valjda zato treba da ih biraju „istaknuti pravnici” koje će istaći narodna vlast? Ali da prvo sačekamo da, evo, iz trećeg maha revizija Ustava otpočne. Referendum je još podaleko.

Dr Slobodan Orlović,
redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu