Stranci u našoj košarci

Profesor Aleksandar Nikolić je 1999. godine o strancima u našoj košarci rekao: – Sve mi to liči na neku, da kažem „harlemijadu”. Dođe čovek na utakmicu ili dve da  pogleda atraktivne strance i više ga nema! Ljudi dolaze na sportske, naravno i košarkaške utakmice  da bi gledali svoje igrače. Zemljake. Osim toga, postoji velika opasnost da se u klubovima potpuno zapostavi rad sa mladima i sve karte bace na dovođenje igrača sa strane. Stranci nam apsolutno nisu potrebni, mogu samo da koče napredak. Moramo se osloniti na naše snage. Talenata, hvala Bogu ima još uvek dovoljno. Da li ćemo zadržati sadašnje pozicije, isključivo zavisi od nas samih, odnosno od kvaliteta rada.

Profesor Aleksandar Nikolić je uz Boru Stankovića, Radomira Šapera i Nebojšu Popovića, jedan od stvaralaca  jugoslovenske, a kasnije srpske košarke. Nesebično je delio svoje znanje  i učio igrače i trenere. Svetski poznati treneri  Tanjević, Maljković i Obradović  su uzimali za svoga savetnika samo Aleksandra Nikolića.

Moja generacija pamti da se Košarkaški savez Jugoslavije nalazio u trosobnom stanu u Cetinjskoj ulici. Predsednik saveza je bio profesor Radomir Šaper. U kancelariji u tom stanu je bila Sonja Mladenović i  još neke dve druge žene. Ekonom  je bio Dragče Velanac, a magacin sa dresovima, patikama i loptama je bio u podrumu. Danas je Košarkaški savez Srbije  smešten u velelepnom zdanju u Sazonovoj ulici. Zaposlenih u savezu je oko 30.

U Košarkaškom savezu je nekada postojao Stručni savet (ukinut 2007). Sačinjavali su ga  najbolji, iskusni treneri koji  su donosili ključne odluke o razvoju igrača i košarke. Trenutno  svaki tim ispod 16 i 18 godina u košarkaškoj  ligi Srbije može imati po dva igrača iz inostranstva. To se  godinama koristi za razvoj mladih košarkaša iz  zemalja Afrike, Gruzije, Francuske… Interesantno bi bilo da saznamo ko je doneo takvu odluku i kakve koristi ima košarkaška reprezentacija Srbije od razvoja stranih mladih košarkaša u našim klubovima. Molim predsednika Olimpijskog komiteta Srbije, trofejnog trenera Božidara Maljkovića da pokrene ovo pitanje. Godinama već Amerikanke igraju za žensku reprezentaciju Srbije. Ako ovako nastavimo ista situacija će biti i u muškoj košarci.

Bora Stanković  je 2006. godine rekao:

– Košarkaška organizacija mora da se okrene stručnom radu i da se bavi odgajanjem i razvojem novih talenata i igrača. Nama su uspesi nacionalnog tima stvorili košarku. Ne mora nama da bude cilj  osvajanje  Svetskog prvenstva, ali mora stvaranje nove ekipe, novih mladih igrača, da se stvara duh reprezentacije, da igranje u timu ne bude samo sredstvo za dolazak do inostranog aranžmana, već da to bude najviši cilj svakog igrača. Previše smo se okrenuli stvarima koje su nužne, kao što su marketing, TV prava, stvaranje novca... Reprezentacija mora da bude briga cele organizacije. Postalo je primarno učešće u međunarodnim takmičenjima i ono je važnije od domaćeg šampionata i stvaranja igrača. Sa jakim domaćim prvenstvom stvorili bismo nove centre ili ojačali postojeće. Savez je tokom ovih godina izgubio autoritet. Ne mogu klubovi sami da odlučuju gde će igrati. Klubovi  su članovi KSS-a, tamo postoji rukovodstvo koje mora da vodi. Savez, a ne klubovi, mora da odlučuje, ali u dogovoru. Ako se mišljenja ne slažu, savez odlučuje. Domaće prvenstvo mora da bude najveći cilj svakog kluba. Posle toga idu međunarodna takmičenja. Potrebno je vreme i ljudi koji će voleti košarku. Nekada, mi nismo bili profesionalci, ali smo radili kao profesionalci. Svaki slobodan trenutak izvan radnog vremena bio je posvećen košarci – završio je Stanković.

Trenutno u Crvenoj zvezdi igra sedam igrača iz inostranstva, a u Partizanu šest, čak i Borac iz legendarnog košarkaškog Čačka ima dva Amerikanca.  Mega Soccerbet   je privatan klub i bavi se razvojem domaćih i inostranih mladih košarkaša koje uspešno prodaju. Neizmerno im hvala za Nikolu Jokića.

Partizan i Crvena zvezda imaju  celokupnu klupsku organizaciju, ali povremeno traže novčanu pomoć od države Srbije. Šta je nama svima cilj? Što bolji rezultati košarkaške reprezentacije Srbije. Klub koji traži pomoć države mora imati na prvom mestu  košarkašku reprezentaciju i ugled Srbije u svetu. Sa šest ili sedam inostranih igrača u timu daleko smo od stvaranja dobre reprezentacije.

Problem je i da li trener može da prepozna talentovanog i pametnog košarkaša. Podsetimo se kako je tekao razvojni put petorice naših najboljih igrača. Teodosić je iz valjevskog Studenta došao u FMP Železnik, a odatle na pozajmicu igrao u Borcu.  Kasnije je otišao u Olimpijakos, a odatle u CSKA.

Nemanja Bjelica je bio u Partizanovom juniorskom timu koji je ceo raspušten. Bjelica je onda otišao u Austriju,  da bi ga Svetislav Pešić primetio i doveo u Crvenu zvezdu.

Bogdanović je kako to treneri kažu „delio minutažu” sa Vestermanom. Na našu i Bogdanovu sreću Vesterman se povredio, pa je Bogdanović morao da igra od 35 do 40 minuta (igrač se postaje igranjem, a ne sedenjem na  klupi).

Nikola Jokić je uspešno izveden projekat KK Mege. Pustili su Nikolu da igra bez izmene, da na utakmicama dribla, dodaje, šutira čak i trojke, jednostavno da se igra košarke.

Sada se  iz Grčke pojavio Aleksej Pakuševski, mlad momak koji može biti „One man band”. Može igrati na svim mestima u timu. Svet odavno nije video takav talenat.

 Ako se Srbija na olimpijskim igrama ili prvenstvu sveta pojavi sa ovih pet vanzemaljaca boriće se sa Amerikancima za prvo mesto. I opet će svi biti prezadovoljni. Ali šta ako iz nekog razloga ovih pet genijalaca ne budu mogli da igraju? Možemo to gledati i na drugi način. Teodosić će naredne godine imati 34, a Bjelica 33 godine.

Zbog toga našoj košarci nisu potrebni stranci, nego neki novi klinci!

Nekadašnji košarkaš beogradskog Radničkog i reprezentativac Jugoslavije