Kako je Tito prevario Čerčila

Vanserijsko delo Miće Miloševića (78), sportski rečeno, nalik je desetoboju, u njegovom slučaju – medijskom desetoboju.

On je istoričar umetnosti, novinar, likovni i filmski kritičar, informator, istraživač, stvaralac popularnih filmova... koji ni dan-danas ne miruje.

Upravo je prošlog meseca završio televizijski leksikon „Tito: crveno i crno”. To su 24 epizode po 52 minuta, kao dvanaest igranih filmova. U njima se prati Titov život i rad od 1943. do 1980. godine, do njegove smrti, do svetskog pogrebnog samita, neviđenog po broju prisutnih državnika.

Kao trajna vrednost ostaju i njegovi filmovi o sportu, snimani u neobičnoj vizuri sjedinjujući estetiku i akciju koje donose sportska borilišta: „Končerto gimnastiko”, „Hokej”, „Za zelenim stolom”, „Trka”, „Mate Parlov ju”...

Njegovi igrani filmovi, groteskne komedije „Nije nego”, „Drugarčine”, „Laf u srcu” punili su bioskopske dvorane. A „Tesna koža” bila je i ostala najgledaniji srpski film svih vremena.

Kako je Tito 1968. smirio studente?

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, glavnoj buntovnoj bazi, non-stop sam snimao romantično, revolucionarno vreme ideala i gneva. Tito je, prethodno, kad se to dogodilo sa studentima u Francuskoj, uveravao Brežnjeva da je to u Parizu „buržoaski problem i da se to u Beogradu ne može desiti”. A kad je demantovan bio je duboko uvređen.

Šta je tada učinio?

Ćutao je i osmatrao događanja. Potom je, lukavo, smirio situaciju. Rekao je studentima: „Opravdano ste nezadovoljni, a sad ne gubite vreme, svi na učenje”. Zatim se okomio na studentske vođe i profesore, koji su, kako je objasnio, „protivnici sistema”. Sledeće godine, na martovskom festivalu, u Beogradu, taj moj film: „Za i – protiv za” dobio je pet domaćih i međunarodnih nagrada. 

A kakav je bio sa državnicima?

U svim situacijama je imao svoj plan razvoja događaja. Evo istorijskog primera: pri kraju rata, 1944. godine, Tito je postigao svoj tada najveći propagandni uspeh. Sastao se u Italiji, na ravnoj nozi, sa Čerčilom. U tom razgovoru Tito je rekao da će Jugoslavija biti demokratska, a ne komunistička zemlja.

I šta je bilo?

Tada je tajno, krijući to od Čerčila i od engleske vojne misije na Visu, „odleteo” u Moskvu i ubedio Staljina da što pre uputi sovjetsku armiju u Jugoslaviju i tako preduhitri Engleze da oni, sa svojom demokratijom, ne bi stigli pre Sovjeta!

Šta je govorio o sebi?

Postoji snimljena Titova ispovest kad govori o više tema. Izdvojiću dve. U prvoj govori o liku pravog komuniste, a u drugoj o svojoj najvećoj životnoj grešci. Dok se priprema da odgovori na pitanje – o liku pravog komuniste – kamera prikazuje Tita sa „havanom” u ustima koju pridržava levom rukom na kojoj se, na domalom prstu, vidi zlatni prsten sa usađenim dijamantom. Potom, polako, tom rukom, spušta tompus do pepeljare od slonovače, otresa pepeo i odgovara na pitanje: „Trebalo bi svega da se odriče”...

A koja mu je najveća greška?

U toj ispovesti Tito nije pomenuo nijednu bitku za vreme rata ili bilo kakvu državničku odluku koja je promenila istorijske tokove Jugoslavije i sveta. Pričao je o sebi kao radniku u Rusiji, u jednom mlinu. Bilo je to u drugoj deceniji prošlog veka. Imao je zadatak da vlasniku žita isporuči brašno. Utovario je džakove u kola, upregao konje i odvezao brašno vlasniku koji je imao dve lepe ćerke. Kad je stigao, zaboravio je da veže konje. Ušao je brzo u kuću da bi odsvirao devojkama nešto na klaviru... U međuvremenu konji su otišli do valova s vodom i, onako vrući, napili se hladne vode, pa su kasnije uginuli. Tito je u toj ispovesti rekao da je to njegova najveća životna greška, koju sebi nikad nije oprostio.

Da li se zbog nečega kajao?

Po priči Titovog unuka, Žarkovog sina Joške, Tito se pokajao što 1974. godine nije osporio primenu Ustava iz 1974. godine. On taj akt, kako je rekao unuku, nije potpisao. Učinili su to Hrvat Mika Špiljak i Makedonac Kiro Gligorov. Mogao je Tito tada da stavi veto na ovaj dokument pre glasanja, ali to nije učinio. I zbog toga se kajao, rekao je unuku na samrti u Ljubljani 1980. godine. A taj dokument omogućio je početak razbijanja Jugoslavije. Dobijeno je osam država, osam partija...

S kim se družio Tito?

Javno s mnogima. Znam da je u posle filmskog festivala u Puli voleo da mu u goste, na Brione, na Vangu, dođu glumci, reditelji i svi ostali iz sveta filma. Najbliži mu je, uvek, bio Velimir Bata Živojnović. Tito ga je posebno voleo, a Bata je posle tih susreta, verovatno dodajući još ponešto, prepričavao sve te njihove tajne razgovore.

Šta vam je Bata pričao?

Tito je tražio od Bate da mu priča viceve i istinu o onome šta narod govori. A kad mu je Bata rekao da to ne može da učini, jer će ovi što to slušaju, policajci koji glume poslugu, sutra doći da ga uhapse. Tito je potom, po Batinoj priči, tražio od osoblja da se povuče i rekao: „Sad pričaj. Neće tebe niko da uhapsi. U ovoj zemlji ja hapsim”.

A gde su vicevi?

Bata, koji je sa Titom bio na „ti”, tvrdi da je Titu, na njegovo insistiranje ispričao vic o njemu, Jovanki i narodu... Prethodno je Bata pitao Tita da li će se ljutiti, a Tito mu je rekao „samo ti pričaj” i Bata mu je, navodno, ispričao ovu pitalicu: „Da li ti radiš ono Jovanki”. Kad mu je Tito odgovorio potvrdno, Bata mu je, tvrdi, postavio novu pitalicu: „A zašto to radiš narodu”... I Tito se posle toga, pričao je Bata, baš od srca smejao nekoliko minuta...

Da li je Tito pričao viceve?

Voleo je to. Evo dva njegova vica. Prvi: „Pripremljeni su planovi za tri načina privredne reforme, a ako nijedan ne uspe onda se svi nosite do đavola. Ja ću otići na rad u Nemačku, a vi vidite šta ćete”. Drugi, po rečima Tita, ruski: Jedan drugom ispovedaju se trojica logoraša. – Ja sam osuđen – kaže prvi – jer sam hvalio druga Popova. – A ja sam zaglavio – rekao je drugi – što sam kritikovao druga Popova. – A koji je tvoj greh – pitaju trećeg. – Ja sam drug Popov, skrušeno je priznao vinovnik njihovog udesa. I Tito je posle ovih viceva nagrađen aplauzom.

Gde je Tito stvarno sahranjen?

Baš tu, u Kući cveća. Mnoge priče postoje sa tim događajem. Ali, i Titov najstariji unuk to kaže. Bio je na tom mestu, noć pre sahrane, sačekao je dizalicu koja je podigla onaj veliki kamen ispod koga je stavljen kovčeg.

Kako ste za male pare pravili velike filmove?

Pravio sam kolaž od prizora i situacija svuda oko nas. Glumci su samo ulazili u tu „sliku”. Jer, sve je film i svako je glumac ako umeš da gledaš i osetiš šou života. Ovu ideju sam pretočio u dela. Na primer: u filmu „Nije nego” ceo maturski razred bio je sklopljen od stvarnih đaka. Mnogi od njih su i stigli do medijske scene: sestre Bobić, Mića Orlović, Rica Ristić...

Ko je tu posebna priča?

Slikar Cile Marinković me preklinjao da i za njega nešto smislim. Sanjao je, pored slikarske i neku buduću filmsku slavu. Problem je bio što tada, kao ni sada, nije mogao bez velikog mucanja da izgovori dve reči. Zato sam u školskom ateljeu inscenirao žurku sa tadašnjim bendom Bore Čorbe „Suncokreti”. Đaci su igrali i pevali, a Cile ih je samo slikao. Bila je to očigledna nastava. Najlepši lik na toj Ciletovoj slici bila je Simonida Simonović, ćerka operske dive tog vremena Brede Kalef.

A ko je još „rođen” u vašim filmovima?

U „Tesnoj koži” je zablistala Lepa Brena svojim turbofolkom „Ćaćak, Ćaćak”, baš tako Ćaćak, a ne Čačak... Tako je počela estradna epoha Lepe Brene. Tu je bio i Lane Gutović. U improvizovanoj kafanskoj sceni Brena i Lane su se nadmetali ko će koga da nadmudri, pa Lane, kao konobar, rekao gostu: „Plaća se i muzika. Imate Lepu Brenu za dve osobe”... Tako se Lane pripremio za ulogu Šojića...

Koji srpski glumci su baš upečatljivi?

Upitali su jednom reditelja Džona Forda za poruke neke scene, a on je kazao: „Nije važna poruka važan je Džon Vejn... Nešto slično moglo je da se kaže i za neke naše glumce toga doba. Pavle Vuisić bi sigurno osvojio Holivud da je hteo. Zamislite kakav bi on bio Pančo Vilja... To se može reći i za Nikolu Simića koji bi u Francuskoj nadmašio Luja de Finesa... Tako je i mladi Lupulović „U potpalublju”, na pozorišnoj sceni, meteorski zablistao i meteorski sve napustio pridružujući se monaškom bratstvu Visokih Dečana. A da je ostao čudo bi napravio. Ali, kao da je nešto puklo u njemu. Okrenuo je leđa nametljivoj kulturi laži.

Čemu se još nadate?

Verujem da ću raditi do poslednjeg daha. Sad snimam dokumentarni film o velikom slikaru Voji Staniću. Sve se radi u njegovom gradu Herceg Novom i njegovom, mediteranskom stilu: „Požuri polako”. A nadam se da ću do kraja života naplatiti svoj rad. Svi moji filmovi su najmanje koštali, a najviše su zarađivali. Sad preživljavam sa tridesetak hiljada mesečno i živim u nadi da ću, kao i neki koje ne poznajem, dobiti tu specijalnu penziju.