Како је Тито превариo Черчила

Вансеријско дело Миће Милошевића (78), спортски речено, налик је десетобоју, у његовом случају – медијском десетобоју.

Он је историчар уметности, новинар, ликовни и филмски критичар, информатор, истраживач, стваралац популарних филмова... који ни дан-данас не мирује.

Управо је прошлог месеца завршио телевизијски лексикон „Тито: црвено и црно”. То су 24 епизоде по 52 минута, као дванаест играних филмова. У њима се прати Титов живот и рад од 1943. до 1980. године, до његове смрти, до светског погребног самита, невиђеног по броју присутних државника.

Као трајна вредност остају и његови филмови о спорту, снимани у необичној визури сједињујући естетику и акцију које доносе спортска борилишта: „Кончерто гимнастико”, „Хокеј”, „За зеленим столом”, „Трка”, „Мате Парлов ју”...

Његови играни филмови, гротескне комедије „Није него”, „Другарчине”, „Лаф у срцу” пунили су биоскопске дворане. А „Тесна кожа” била је и остала најгледанији српски филм свих времена.

Како је Тито 1968. смирио студенте?

На Филозофском факултету у Београду, главној бунтовној бази, нон-стоп сам снимао романтично, револуционарно време идеала и гнева. Тито је, претходно, кад се то догодило са студентима у Француској, уверавао Брежњева да је то у Паризу „буржоаски проблем и да се то у Београду не може десити”. А кад је демантован био је дубоко увређен.

Шта је тада учинио?

Ћутао је и осматрао догађања. Потом је, лукаво, смирио ситуацију. Рекао је студентима: „Оправдано сте незадовољни, а сад не губите време, сви на учење”. Затим се окомио на студентске вође и професоре, који су, како је објаснио, „противници система”. Следеће године, на мартовском фестивалу, у Београду, тај мој филм: „За и – против за” добио је пет домаћих и међународних награда. 

А какав је био са државницима?

У свим ситуацијама је имао свој план развоја догађаја. Ево историјског примера: при крају рата, 1944. године, Тито је постигао свој тада највећи пропагандни успех. Састао се у Италији, на равној нози, са Черчилом. У том разговору Тито је рекао да ће Југославија бити демократска, а не комунистичка земља.

И шта је било?

Тада је тајно, кријући то од Черчила и од енглеске војне мисије на Вису, „одлетео” у Москву и убедио Стаљина да што пре упути совјетску армију у Југославију и тако предухитри Енглезе да они, са својом демократијом, не би стигли пре Совјета!

Шта је говорио о себи?

Постоји снимљена Титова исповест кад говори о више тема. Издвојићу две. У првој говори о лику правог комунисте, а у другој о својој највећој животној грешци. Док се припрема да одговори на питање – о лику правог комунисте – камера приказује Тита са „хаваном” у устима коју придржава левом руком на којој се, на домалом прсту, види златни прстен са усађеним дијамантом. Потом, полако, том руком, спушта томпус до пепељаре од слоноваче, отреса пепео и одговара на питање: „Требало би свега да се одриче”...

А која му је највећа грешка?

У тој исповести Тито није поменуо ниједну битку за време рата или било какву државничку одлуку која је променила историјске токове Југославије и света. Причао је о себи као раднику у Русији, у једном млину. Било је то у другој деценији прошлог века. Имао је задатак да власнику жита испоручи брашно. Утоварио је џакове у кола, упрегао коње и одвезао брашно власнику који је имао две лепе ћерке. Кад је стигао, заборавио је да веже коње. Ушао је брзо у кућу да би одсвирао девојкама нешто на клавиру... У међувремену коњи су отишли до валова с водом и, онако врући, напили се хладне воде, па су касније угинули. Тито је у тој исповести рекао да је то његова највећа животна грешка, коју себи никад није опростио.

Да ли се због нечега кајао?

По причи Титовог унука, Жарковог сина Јошке, Тито се покајао што 1974. године није оспорио примену Устава из 1974. године. Он тај акт, како је рекао унуку, није потписао. Учинили су то Хрват Мика Шпиљак и Македонац Киро Глигоров. Могао је Тито тада да стави вето на овај документ пре гласања, али то није учинио. И због тога се кајао, рекао је унуку на самрти у Љубљани 1980. године. А тај документ омогућио је почетак разбијања Југославије. Добијено је осам држава, осам партија...

С ким се дружио Тито?

Јавно с многима. Знам да је у после филмског фестивала у Пули волео да му у госте, на Брионе, на Вангу, дођу глумци, редитељи и сви остали из света филма. Најближи му је, увек, био Велимир Бата Живојновић. Тито га је посебно волео, а Бата је после тих сусрета, вероватно додајући још понешто, препричавао све те њихове тајне разговоре.

Шта вам је Бата причао?

Тито је тражио од Бате да му прича вицеве и истину о ономе шта народ говори. А кад му је Бата рекао да то не може да учини, јер ће ови што то слушају, полицајци који глуме послугу, сутра доћи да га ухапсе. Тито је потом, по Батиној причи, тражио од особља да се повуче и рекао: „Сад причај. Неће тебе нико да ухапси. У овој земљи ја хапсим”.

А где су вицеви?

Бата, који је са Титом био на „ти”, тврди да је Титу, на његово инсистирање испричао виц о њему, Јованки и народу... Претходно је Бата питао Тита да ли ће се љутити, а Тито му је рекао „само ти причај” и Бата му је, наводно, испричао ову питалицу: „Да ли ти радиш оно Јованки”. Кад му је Тито одговорио потврдно, Бата му је, тврди, поставио нову питалицу: „А зашто то радиш народу”... И Тито се после тога, причао је Бата, баш од срца смејао неколико минута...

Да ли је Тито причао вицеве?

Волео је то. Ево два његова вица. Први: „Припремљени су планови за три начина привредне реформе, а ако ниједан не успе онда се сви носите до ђавола. Ја ћу отићи на рад у Немачку, а ви видите шта ћете”. Други, по речима Тита, руски: Један другом исповедају се тројица логораша. – Ја сам осуђен – каже први – јер сам хвалио друга Попова. – А ја сам заглавио – рекао је други – што сам критиковао друга Попова. – А који је твој грех – питају трећег. – Ја сам друг Попов, скрушено је признао виновник њиховог удеса. И Тито је после ових вицева награђен аплаузом.

Где је Тито стварно сахрањен?

Баш ту, у Кући цвећа. Многе приче постоје са тим догађајем. Али, и Титов најстарији унук то каже. Био је на том месту, ноћ пре сахране, сачекао је дизалицу која је подигла онај велики камен испод кога је стављен ковчег.

Како сте за мале паре правили велике филмове?

Правио сам колаж од призора и ситуација свуда око нас. Глумци су само улазили у ту „слику”. Јер, све је филм и свако је глумац ако умеш да гледаш и осетиш шоу живота. Ову идеју сам преточио у дела. На пример: у филму „Није него” цео матурски разред био је склопљен од стварних ђака. Многи од њих су и стигли до медијске сцене: сестре Бобић, Мића Орловић, Рица Ристић...

Ко је ту посебна прича?

Сликар Циле Маринковић ме преклињао да и за њега нешто смислим. Сањао је, поред сликарске и неку будућу филмску славу. Проблем је био што тада, као ни сада, није могао без великог муцања да изговори две речи. Зато сам у школском атељеу инсценирао журку са тадашњим бендом Боре Чорбе „Сунцокрети”. Ђаци су играли и певали, а Циле их је само сликао. Била је то очигледна настава. Најлепши лик на тој Цилетовој слици била је Симонида Симоновић, ћерка оперске диве тог времена Бреде Калеф.

А ко је још „рођен” у вашим филмовима?

У „Тесној кожи” је заблистала Лепа Брена својим турбофолком „Ћаћак, Ћаћак”, баш тако Ћаћак, а не Чачак... Тако је почела естрадна епоха Лепе Брене. Ту је био и Лане Гутовић. У импровизованој кафанској сцени Брена и Лане су се надметали ко ће кога да надмудри, па Лане, као конобар, рекао госту: „Плаћа се и музика. Имате Лепу Брену за две особе”... Тако се Лане припремио за улогу Шојића...

Који српски глумци су баш упечатљиви?

Упитали су једном редитеља Џона Форда за поруке неке сцене, а он је казао: „Није важна порука важан је Џон Вејн... Нешто слично могло је да се каже и за неке наше глумце тога доба. Павле Вуисић би сигурно освојио Холивуд да је хтео. Замислите какав би он био Панчо Виља... То се може рећи и за Николу Симића који би у Француској надмашио Луја де Финеса... Тако је и млади Лупуловић „У потпалубљу”, на позоришној сцени, метеорски заблистао и метеорски све напустио придружујући се монашком братству Високих Дечана. А да је остао чудо би направио. Али, као да је нешто пукло у њему. Окренуо је леђа наметљивој култури лажи.

Чему се још надате?

Верујем да ћу радити до последњег даха. Сад снимам документарни филм о великом сликару Воји Станићу. Све се ради у његовом граду Херцег Новом и његовом, медитеранском стилу: „Пожури полако”. А надам се да ћу до краја живота наплатити свој рад. Сви моји филмови су најмање коштали, а највише су зарађивали. Сад преживљавам са тридесетак хиљада месечно и живим у нади да ћу, као и неки које не познајем, добити ту специјалну пензију.