Bajdenova rampa za privatne zatvore

Američki osuđenici koji odlaze iza rešetaka na osnovu potpisa ministarstva pravde više neće da budu upućivani u privatne zatvore, odlučio je novi šef Bele kuće.

Prema nedavnoj uredbi američkog predsednika, ovo ministarstvo neće obnavljati ugovore sa kaznionicama u privatnom vlasništvu. Kako prenosi AP, Džo Bajden je saopštio da je ovo prvi korak koji treba da dovede do toga da korporacije više ne zarađuju na kazneno-popravnom sistemu. Osim što je prvi korak, verovatno je i kap u moru jer se ukaz ne odnosi i na druge federalne ustanove i savezne države, koje će i dalje slati osuđenike u zatvore koji nisu u državnom vlasništvu. Dekret se ne dotiče ni imigracione službe, koja nastavlja da ilegalne imigrante uhvaćene na američko-meksičkoj granici zadržava u privatnim pritvorima.

Stvari se tako vraćaju na pozicije iz vremena kraja mandata Baraka Obame, koji je na koncu vladavine zabranio ministarstvu pravde da se oslanja na „korporativne” kazamate, ali je Donald Tramp to preinačio. Ipak, i Trampova vlada je poslednjih meseci mandata odustajala od pojedinih ugovora sa ovakvim kaznionicama. Razlog za to bio je što se smanjivao broj novih osuđenika, a i mnogi stari puštani su kući usled epidemije virusa korona.

Dok udruženja za odbranu ljudskih prava čestitaju Aveniji Pensilvanija na ovoj odluci, resorna industrija protestuje, tvrdeći da je novi predsednik ugrozio na stotine radnih mesta. Od 152.000 ljudi koji su utamničeni odlukom saveznih sudova, oko 14.000 je u privatnim zatvorima. Kad se dodaju i oni koji su osuđeni na nivou saveznih država, to je oko 115.000 osoba u privatnim kaznionicama, što je mali postotak u odnosu na više od dva miliona zatvorenika u Americi. Robijaši u ovoj zemlji čine četvrtinu svetske zatvorske populacije.

Industrija privatnih kazamata vredna je dve milijarde dolara godišnje. Dok zagovornici naglašavaju da su privatnici jeftiniji od države i da ovakav kazneno-popravni sistem manje košta američke poreske obveznike, pojedina istraživanja pokazuju da su oba tipa tamnica podjednako skupa. Pomenuta mesta dovode se u vezu sa brojnim skandalima: robijaši su bežali i izvršavali druga teška krivična dela pre nego što su ponovo uhapšeni, česti su obračuni među „stanarima” jer čuvari ne žele da se mešaju, zbog štednje se osuđenicima neretko uskraćuje pomoć lekara i psihologa, kao i program za rehabilitaciju. Iako postoji državna kontrola, aktivisti ističu da nadzor nije dovoljno snažan, a to se, kako objašnjavaju, vidi već i po tome što se na privatne zatvore, za razliku od državnih, ne odnosi zakon o javnoj dostupnosti informacijama.

Obamina administracija je na kraju drugog mandata odlučila da će država postepeno prestati da koristi ove usluge uz obrazloženje da su privatni zatvori manje bezbedni od državnih i da ne pružaju prestupnicima priliku da poprave ponašanje. Kad je Tramp došao na vlast, poništio je Obaminu odluku, koja je sad pak poništena Bajdenovim ukazom. O odustajanju od privatnog sektora razmišlja se i u saveznim državama i gradovima pa su vlasti Indijanopolisa pre dve godine najavile da će sagraditi gradski zatvor i odustati od kazamata kojim je upravljala privatna kompanija.

Industrija zatvaranja ljudi je ozbiljno organizovana. Finansira kampanje političara i angažuje lobiste u Vašingtonu, koji utiču na kongresmene da zadrže strogu kaznenu politiku pa se time opravdava angažovanje privatnika. Kako je kaznena politika ujedno i prilika za zaradu, vlasnici ovakvog biznisa traže od Kapitola da donosi što strože propise, kao što je zakon da se za dva teška krivična dela ide na doživotnu robiju.

Sa masovnim zatvaranjem dovode se u vezu rat protiv droge i nulta tolerancija prema narkoticima, zbog čega se hapse čak i oni koji su posedovali malu količinu narkotika za ličnu upotrebu. U afroameričkoj zajednici najviše se osećaju posledice ovakve politike pa više od milion dece u siromašnim predgrađima raste bez jednog roditelja, koji je obukao narandžasto odelo. Zato što je udeo crnaca u zatvorskoj populaciji nesrazmeran njihovom broju u opštoj populaciji – čine 30 odsto zatvorske i 13 odsto opšte populacije, politika masovnog zatvaranja često se tumači kao rasno pitanje i prevashodno afroamerički problem. Zbog toga je i prvi čovek vašingtonske administracije najavio delimično odustajanje od privatnih zatvora u sklopu politike koja treba da poboljša položaj ove manjine.

Bajden je pobedio na izborima u velikoj meri zahvaljujući glasovima afroameričkih građana. Najavio je brojne mere protiv diskriminacije, a najviše položaje u njegovoj vladi drži više pripadnika pomenutog naroda poput potpredsednice Kamale Haris i ministra odbrane Lojda Ostina. Simpatije u ovom delu stanovništva pokupio je i zato što je bio potpredsednik za vreme prvog afroameričkog šefa Bele kuće, a za Demokratsku stranku i inače važi da je naklonjenija crncima od Republikanske stranke. Ipak, nulta tolerancija prema kriminalu, koja je dovela do masovnog zatvaranja ljudi, uvedena je 1994. za vreme demokratskog predsednika Bila Klintona, a jedan od „arhitekata” drakonskog zakona bio je tadašnji demokratski senator a sadašnji američki predsednik.