Бајденова рампа за приватне затворе

Амерички осуђеници који одлазе иза решетака на основу потписа министарства правде више неће да буду упућивани у приватне затворе, одлучио је нови шеф Беле куће.

Према недавној уредби америчког председника, ово министарство неће обнављати уговоре са казнионицама у приватном власништву. Како преноси АП, Џо Бајден је саопштио да је ово први корак који треба да доведе до тога да корпорације више не зарађују на казнено-поправном систему. Осим што је први корак, вероватно је и кап у мору јер се указ не односи и на друге федералне установе и савезне државе, које ће и даље слати осуђенике у затворе који нису у државном власништву. Декрет се не дотиче ни имиграционе службе, која наставља да илегалне имигранте ухваћене на америчко-мексичкој граници задржава у приватним притворима.

Ствари се тако враћају на позиције из времена краја мандата Барака Обаме, који је на концу владавине забранио министарству правде да се ослања на „корпоративне” казамате, али је Доналд Трамп то преиначио. Ипак, и Трампова влада је последњих месеци мандата одустајала од појединих уговора са оваквим казнионицама. Разлог за то био је што се смањивао број нових осуђеника, а и многи стари пуштани су кући услед епидемије вируса корона.

Док удружења за одбрану људских права честитају Авенији Пенсилванија на овој одлуци, ресорна индустрија протестује, тврдећи да је нови председник угрозио на стотине радних места. Од 152.000 људи који су утамничени одлуком савезних судова, око 14.000 је у приватним затворима. Кад се додају и они који су осуђени на нивоу савезних држава, то је око 115.000 особа у приватним казнионицама, што је мали постотак у односу на више од два милиона затвореника у Америци. Робијаши у овој земљи чине четвртину светске затворске популације.

Индустрија приватних казамата вредна је две милијарде долара годишње. Док заговорници наглашавају да су приватници јефтинији од државе и да овакав казнено-поправни систем мање кошта америчке пореске обвезнике, поједина истраживања показују да су оба типа тамница подједнако скупа. Поменута места доводе се у везу са бројним скандалима: робијаши су бежали и извршавали друга тешка кривична дела пре него што су поново ухапшени, чести су обрачуни међу „станарима” јер чувари не желе да се мешају, због штедње се осуђеницима неретко ускраћује помоћ лекара и психолога, као и програм за рехабилитацију. Иако постоји државна контрола, активисти истичу да надзор није довољно снажан, а то се, како објашњавају, види већ и по томе што се на приватне затворе, за разлику од државних, не односи закон о јавној доступности информацијама.

Обамина администрација је на крају другог мандата одлучила да ће држава постепено престати да користи ове услуге уз образложење да су приватни затвори мање безбедни од државних и да не пружају преступницима прилику да поправе понашање. Кад је Трамп дошао на власт, поништио је Обамину одлуку, која је сад пак поништена Бајденовим указом. О одустајању од приватног сектора размишља се и у савезним државама и градовима па су власти Индијанополиса пре две године најавиле да ће саградити градски затвор и одустати од казамата којим је управљала приватна компанија.

Индустрија затварања људи је озбиљно организована. Финансира кампање политичара и ангажује лобисте у Вашингтону, који утичу на конгресмене да задрже строгу казнену политику па се тиме оправдава ангажовање приватника. Како је казнена политика уједно и прилика за зараду, власници оваквог бизниса траже од Капитола да доноси што строже прописе, као што је закон да се за два тешка кривична дела иде на доживотну робију.

Са масовним затварањем доводе се у везу рат против дроге и нулта толеранција према наркотицима, због чега се хапсе чак и они који су поседовали малу количину наркотика за личну употребу. У афроамеричкој заједници највише се осећају последице овакве политике па више од милион деце у сиромашним предграђима расте без једног родитеља, који је обукао наранџасто одело. Зато што је удео црнаца у затворској популацији несразмеран њиховом броју у општој популацији – чине 30 одсто затворске и 13 одсто опште популације, политика масовног затварања често се тумачи као расно питање и превасходно афроамерички проблем. Због тога је и први човек вашингтонске администрације најавио делимично одустајање од приватних затвора у склопу политике која треба да побољша положај ове мањине.

Бајден је победио на изборима у великој мери захваљујући гласовима афроамеричких грађана. Најавио је бројне мере против дискриминације, а највише положаје у његовој влади држи више припадника поменутог народа попут потпредседнице Камале Харис и министра одбране Лојда Остина. Симпатије у овом делу становништва покупио је и зато што је био потпредседник за време првог афроамеричког шефа Беле куће, а за Демократску странку и иначе важи да је наклоњенија црнцима од Републиканске странке. Ипак, нулта толеранција према криминалу, која је довела до масовног затварања људи, уведена је 1994. за време демократског председника Била Клинтона, а један од „архитеката” драконског закона био је тадашњи демократски сенатор а садашњи амерички председник.