Suficit optimizma, deficit objektivnosti

Baš smo posebni, kad je ekonomija u pitanju. Svi u Evropi padoše u prošloj godini sa bruto domaćim proizvodom (BDP), neki i do 10 odsto, samo mi jedva nešto preko jedan, tačnije 1,1 odsto, obavesti nas, preliminarno, Republički zavod za statistiku. I dodade, da je inflacija bila svega 1,6 odsto,  a da su, i pored pada BDP-a, neto zarade porasle, nominalno za 9,4, a realno za 7,7 odsto, delom iznuđeno zbog medicinskih radnika i deficitarnih zanimanja u privredi, a više po navici da rastu iznad rasta BDP-a. Penzije su redovno povećane za 5,4 odsto na osnovu švajcarske formule, a još u dva navrata svi penzioneri dobiše čestitku od 4.000, odnosno 5.000 dinara. I naravno, zajedno sa svim ostalim punoletnim građanima, po 100 evra. Gde to ima? Možda nigde. Baš to i brine.

Pogotovo što u prošlogodišnje rezultate spadaju i deficit budžeta od blizu četiri milijarde i veći javni dug za oko tri milijarde evra, pad uvoza i spoljnotrgovinskog robnog deficita za svega tri odsto u odnosu na rekordnih 23,9 milijardi, odnosno 6,3 milijarde evra iz prethodne godine. Kao i pad priliva deviza po osnovu doznaka iz inostranstva i stranih direktnih investicija, za preko dve milijarde evra u odnosu na rekordne 7,3 milijarde evra iz prethodne godine, s tim, što više brine što su toliki prilivi bili, nego što su pali. Samo dinar, mimo svih očekivanja, nije pao, zahvaljujući potrošenim deviznim rezervama za njegovu odbranu od blizu 1,5 milijardi evra, što znači novo zaduživanje da bi očuvali potrebne devizne rezerve.

Ne raduje, naravno, i što nam je BDP, mimo ostalih, tako malo pao, i ako državni čelnici to ističu kao izuzetan uspeh, preimenujući najmanji pad u najveći rast u Evropi. Mali pad je više zahvaljujući malom učešću sektora jače pogođenih koronom – turizam, proizvodnja investicionih dobara, automobilska industrija i proizvodnja trajnih potrošnih dobara, u strukturi naše privrede. Zbog čega, između ostalih razloga, sporije i rastemo od drugih u Evropi, što dokazuje prosečan godišnji rast u, upravo, istekloj deceniji, od svega 1,83 odsto. Čak nam ni natprosečan rast u 2018. i 2019. godini od 4,4, odnosno 4,2 odsto, nije  jak osnov za optimistička predviđanja u ovoj i narednoj godini. Ostvaren je prvenstveno zahvaljujući rastu usluga, u prvoj godini uz pomoć poljoprivrede, a u drugoj građevinarstva angažovanog u izgradnji infrastrukture, stambenoj izgradnji i, jednokratno, izgradnji gasovoda, dok je u obe godine doprinos industrije rastu bio zanemarljiv.

Uprkos svemu u ovu godinu smo ušli sa predviđenim rastom BDP-a od šest odsto, na čemu je zasnovan budžet sa daljim rastom plata u javnom sektoru od oko pet odsto i penzija za 5,9 odsto, kapitalnim ulaganjima vrednim 330 milijardi dinara, i sve to uz deficit skoro trostruko manji od prošlogodišnjeg. Na isteku prošle godine i prvih dana ove data su obećanja da je u slučaju rasta od bar pet odsto moguće još jedno povećanje plata i penzija, i izraženo verovanje da će plate do kraja godine dostići 570, a penzije 270 evra. A čestitka penzionerima poput prošlogodišnjih, plus u vitaminima, je, reklo bi se, već izvesna.

MMF je u pogledu rasta za nijansu manje optimističan, pa nam proriče rast u ovoj godini od pet odsto. Ali, šta bi Svetskoj banci da nam predviđa rast od svega 3,1 odsto, skoro duplo manji od vladinih predviđanja? Čak manji od očekivanog prosečnog rasta svetske ekonomije od 3,3 odsto. Da li je uzdržana zbog prošlogodišnjeg promašaja, kada nam je prognozirala veći pad BDP-a, ili bolje procenjuje mogućnosti naše ekonomije, posebno u uslovima nepovoljnih kretanja u ekonomijama naših glavnih spoljnotrgovinskih, kreditnih i investicionih partnera. Nadajmo se da će i ovog puta promašiti bar za jedan procentni poen.

Morali bismo biti zadovoljni rastom od 4,5 odsto. I za to nam treba dobar rast izvoza, što je malo verovatno. Verovatniji je nastavak nepovoljnog trenda uvoza, za šta postoje svi uslovi. Jak dinar, inače visoka uvozna zavisnost, i postojeća svojinska struktura naše privrede, koja uvozu baš ide naruku. Mnogi ekonomisti veruju da bi slabiji dinar za recimo desetak odsto (130 dinara za jedan evro) bio od koristi, jer bi podstakao izvoz, a zakočio uvoz. Bili bi u pravu da i u tome nismo drugačiji od drugih. I izvoz i uvoz su beznačajno osetljivi na promenu kursa dinara. Što ne znači da ne treba u kraćem roku oslabiti dinar. Dinarska protivvrednost postojećeg izvoza bi bila veća, a skuplji uvoz bi možda, bar za malo bio smanjen. Bar bi izbegli novo zaduživanje za odbranu sadašnje vrednosti dinara, i to zaduživanje usmerili na pokriće, sigurno, rastućeg deficita tekućeg računa platnog bilansa, koji smo, godinama unazad, pokrivali visokim prilivima deviza od doznaka i stranih direktnih investicija. Naravno, srazmerno bi porasla dinarska protivvrednost inodugova, s kojima smo već, skoro, udarili u zid, i porasli troškovi kamata na te dugove. No, to je cena koju moramo da platimo, i bolje što pre. Da se što pre okrenemo stvaranju sistemskih i institucionalnih uslova za veće domaće investicije i svođenje stranih na meru dodatne podrške rastu tehnoloških i upravljačkih znanja.

Ekonomista