Učenik na pustom, onlajn ostrvu

Život sa koronom nametnuo je nove oblike rada u mnogim oblastima pa tako i u obrazovanju. Ograničena mogućnost okupljanja naterala je kompanije i ustanove da organizuju pojedinačni rad kod kuće, a svaki pojedinac je dužan da rezultat elektronski pošalje svome poslovodstvu.  Da bi se u školama izbegao rad po odeljenjima (velike grupe) primenjeno je iznuđeno rešenje – onlajn  nastava. Među mogućim nastavnim inovacijama o kojima se u periodici, naročito u krugovima zaljubljenika u  elektronske tehnologije, piše i govori je i elektronsko učenje. S pravom se ističu mnoge prednosti takvoga učenja. Ono je vrlo komforno. Može se učiti bilo gde i bilo kad bez obzira na to koliko je udaljen nastavnik koji drži predavanje. Ono je vrlo ekonomično i za školu i za učenika, izbegava se niz troškova (putovanje, stanovanje i drugi izdaci  u udaljenom gradu). Ne mora da bude vezano za školu pa svako može sebi da bira program prema interesovanju, a i najpogodniji oblik učenja. Znači, vrlo je elastično pošto ga pojedinac može prilagođavati svojim potrebama.  Preko interneta mogu se koristiti najbogatiji informacijski fondovi. Izbegavaju se mnogi rutinski poslovi koje su preuzeli računarski programi.

Sve je ovo tačno naročito kad je reč o slobodnom učenju, kursevima za dokvalifikaciju, savlađivanju stranih jezika pod uslovom da za to postoje pripremljeni nastavnici, razrađeni programi i odgovarajući  nastavni i didaktički materijali. Naše škole su se, zbog korone, iznenada našle u sasvim novoj situaciji. Morale su da pribegnu  nastavi preko mreže za koju nisu pripremljene ni kadrovski, ni organizacijski, ni didaktičko-metodski, za koju ne postoje ni  pripremljeni programi, elektronski udžbenici, priručnici, radne sveske.  Obrazovni proces se svodi na to da nastavnici na mejlove učenika šalju zadatke koje oni treba da reše i rešenja vrate školi, nastavniku. Dešava se da srednjoškolac istovremeno dobije veliki broj zadataka koje treba da reši u kratkom roku. Takvim radom teško  se mogu ostvariti osnovni ciljevi obrazovnog sistema – da učenik širi svoje saznajne vidike i razvija kritičko mišljenje. Svi učenici dobijaju iste zadatke, nema prilagođavanja zahteva različitim prethodnim znanjima, interesovanjima, sposobnostima i različitim radnim stilovima učenika.

Elektronsko učenje, i kad je najbolje organizovano i pripremljeno – kadrovski, materijalno, programski, materijalima za učenje, u mnogim svojim elementima ne može biti alternativa nastavi „oči u oči”. Učenik se nalazi u novoj psihološkoj situaciji, on je sam sa kompjuterom, nema oko sebe vršnjačkog okruženja, ni pomoći nastavnika. Nastava „oči u oči” je ogroman oslonac i nastavniku i učeniku. Nastavnik kontroliše nastavni proces i ako oseti da je učenicima nešto nerazumljivo, odmah koriguje plan, nekad se vrati na ranije obrađeno gradivo, da u znanju učenika ne ostanu „rupe”. I motivacijski nastava „oči u oči” je superiorna jer pažnja učenika se bolje mobiliše, a kad oni odgovaraju nastavnik ih podstiče pogledom, izrazom lica, pokretima glave i ruku, govorom tela. Sve to izostaje u elektronskom učenju ovakvom kako je kod nas prisilno organizovano.

Škola je jedan od najvažnijih socijalizacijskih činilaca u životu svakog pojedinca, učenik je svakodnevno u prilici da oseti sebe u grupi, da se prilagodi grupnim zahtevima, da nađe svoje mesto u odeljenjskom kolektivu, da se afektivno ispoljava, da komunikacijski napreduje, da  formira sistem vrednosti. Organizacija rada  po grupama u kojima članovi sarađuju  i jedan drugome pomažu je, takođe, važan socijalizacijski faktor i dobra priprema za timski rad kad se sutra nađu na radnim mestima. A pred računarom  učenik je kao usamljenik na pustom ostrvu.

Problem kontrole znanja u onlajn  nastavi je ogroman. Nastavnik koji je prosledio zadatke učeniku ne zna da li ih je samostalno radio, da li mu je neko pomagao da shvati ono što mu je nejasno (i to je velika teškoća, jer nema s kime da se konsultuje) ili mu je drugi sve uradio a on se samo potpisao. A to je osnova za ocenu.  U radu  kod kuće, jer sve se svodi na samostalni rad, nema podsticaja i potrebna je velika samodisciplina i snaga volje da bi se zadaci savesno uradili.

U zemljama u kojima je elektronsko obrazovanje razvijenije i već ima uhodane metode i organizaciju, postoji problem verifikacije znanja stečenih elektronskim učenjem. Mnoge kompanije nepoverljivo gledaju na onlajn sertifikate. Da bi se proverila njihova vrednost renomirane obrazovne ustanove primenjuju čitav niz mera verifikacije – video- konferencije, posebne programe, izlazne testove. Programi elektronskih kurseva često su sumnjive vrednosti pa se korisnik, koji je unapred platio kurs i sve materijale, posle nekoliko časova učenja, uveri u njihov nizak kvalitet.

Mogućnosti elektronskog učenja  naročito su ograničene u onim nastavnim oblastima u kojima se podrazumevaju eksperimenti i korišćenje takvih nastavnih sredstava koja su preko mreže nedostupna. Takvi predmeti su, na primer, fizika, hemija, biologija u kojima se teorijska znanja eksperimentalno i na posebnim učilima potkrepljuju. Nije isti kvalitet znanja o ljudskom kosturu stečen na osnovu teksta i slike na ekranu i  onog stečenog na modelu. Dobra nastava fizike i hemije se ne može zamisliti bez kabineta u kojima su električne kugle, ampermetri, kondenzatori, retorte, hemijski reagensi.  Problematična je i organizacija elektronske nastave fizičkog vaspitanja (fiskulturna sala, sprave). Gde je god potrebna praksa (na primer u medicinskim školama i na fakultetima) elektronsko učenje je nemoguće. Kada bi elektronsko učenje bilo toliko moćno kao što neki misle, studenti iz mnogih zemalja ne bi išli da slušaju nastavu na prestižnim univerzitetima u Engleskoj i Americi, nego bi u papučama učili elektronski u svojim domovima.

Nama ostaje da razmišljamo kako da ublažimo loše efekte onlajn nastave. Ako se epidemiološka situacija poboljša, možda bi se školska godina mogla produžiti za mesec dana i tako školama omogućiti da, izvesno vreme, normalno rade.

Na kraju navodimo zanimljivo mišljenje Varilija o kompjuterskoj tehnologiji na kojoj se zasniva elektronsko učenje.  On se pita: „Šta donosi sajber prostor, kompjuterska virtuelna realnost? Gomilu zbrkanih poremećaja (vizuelnih, socijalnih, psihomotornih, afektivnih, intelektualnih), pri čemu deca i odrasli nisu potomci, naslednici i srodnici genima nego neizrecivom tehničkom kontaminacijom. Zbog gubitka  ’slobode ponašanja’ svaka kritika tehnike je skoro nestala i nesvesno smo skliznuli iz čiste  tehnologije u dogmatizam  totalitarne tehnokulture. Upali smo u zamku onoga što je progres učinio od nas, postali smo lišeni upotrebe naših prirodnih prijemnih organa, naše senzualnosti, uhvaćeni u mrežu nad mrežama, umreženi virtuelnom stvarnošću interneta.” (prema M. Andevska)

Ne moramo se u svemu složiti sa njim, ali njegovo upozorenje da ne smemo tehnologizovati našu ljudsku  prirodu treba ozbiljno shvatiti.

Profesor