Balada o Majskim Poljanama

Prošlo je više od mesec dana od kada je potres jačine 6,2 stepena po Rihteru dobrano rastresao Baniju, oštetivši više desetina hiljada objekata i  odnevši sedam života, od toga pet u Majskim Poljanama, prigradskom naselju gradića Gline.

Od tada je napisano  mnogo tekstova i snimljeno  video i fono- zapisa o području koje je pogođeno potresom, uključujući posledice i pomoć. Pisalo se i govorilo o prošlosti tog područja, uključujući i ratove u dvadesetom veku, pa čak i o tome da li je ispravno reći Banija ili Banovina. I sam sam bio u situaciji da za medije u regionu govorim o tom području, koje je u većem delu devedesetih godina prošlog veka bilo u sastavu tadašnje RSK. Govorio sam i o nacionalnom sastavu  Petrinje, Siska, Gline, Dvora i Kostajnice i odlivu stanovništva i zbog rata devedesetih prošlog veka ali i zbog ekonomske migracije u prvim decenijama ovoga veka. I svaki put sam isticao da se prirodne katastrofe, koje se dešavaju mimo volje ljudi, ne mogu (i ne smeju) upoređivati sa ratovima koji su „proizvod” ljudskog faktora.

U svom tom mnoštvu informacija, najviše su me „potresali” tekstovi posvećeni selu Majske Poljane iz pera hrvatskih književnika i novinara Miljenka Jergovića, Ante Tomića i Borisa Dežulovića, objavljenih u prvih nekoliko dana posle potresa. Jergović je u tekstu  „Majske Poljane, kratka povijest jednog sela”, pored burne istorije sela, dao i izvanredan portret dvojice najpoznatijih ljudi rođenih u tom selu: vajara Simeona Roksandića i matematičara Đure Kurepe. Dežulović je u  tekstu „Gledajući kuće okrenute na krovove” majstorski osvetlio likove braće Micić, Branislava i Ljubomira, čija majka je rođena u tom selu, u kojem su i oni u detinjstvu često boravili. Tomić je u „Velikoj reportaži iz Majskih Poljana, najteže stradalim u potresu” oslikao današnje stanovnike toga sela: Milicu, Zorku, Gojka, Vasilja i malog Lazara (brat mu stradao u potresu) i njegovog psa Bucka kao i  humanitarce koji su im pomagali ne pitajući ih ni za versku ni za nacionalnu pripadnost.

Da sam bio u situaciji da posetim banijska potresom zahvaćena mesta  svakako ne bih zaobišao  Majske Poljane. A pošto nisam siguran da bi mi hrvatske vlasti dozvolile da se, zbog nekih ranijih „nesporazuma”, vratim, odlučio sam da vezu sa Majskim Poljanama održavam telepatski posećujući objekte i mesta po Beogradu gde su ljudi iz tog kraja ostavili svoje tragove u vremenu i prostoru.

Prošetao sam do Kalemegdana i naklonio se  spomen-bisti, autoportretu, pomenutog Simeona Roksandića rođenog u  Majskim Poljanama u maju  1874. Zastao sam i kod njegove fontane Zlosrećni ribar kojeg je daleke 1906. napravio čovek iz Majskih Poljana. Svratio sam i na Novo groblje i prvi put posetio  grob Sime Matavulja, koliko zbog  čuvenog pisca, poreklom iz moje Dalmacije, toliko i zbog „Ženske figure” na piščevom grobu, koja je takođe delo pomenutog  Roksandića. Na kraju sam otišao i u Dobračinu ulicu i posetio Čukur-česmu sa skulpturom Dečaka sa razbijenim krčagom  delo istog umetnika iz 1931, koju su vandali u maju  2010. ukrali te izlupali čekićem i prodali. Na svu sreću, delovi su pronađeni i skulptura je rekonstruisana. Roksandić je i umro u Beogradu u januaru 1943. godine.

U Majskim Poljanama 1907, kao četrnaesto i poslednje dete Radeta i Anđelije, rodio se i čuveni matematičar, profesor univerziteta i akademik SANU, Đuro Kurepa, koji je predavao na mnogim poznatim univerzitetima širom sveta i družio se sa čuvenim naučnicima, između ostalih i sa Albertom Ajnštajnom. Svet ga pamti po nečemu što se zove Kurepina hipoteza, koju su posle njegove smrti dovršili neki francuski matematičari. Đuro je umro u Beogradu 50 godina posle Roksandića, tako što su ga neki lopovi na ulici napali i opljačkali nanevši mu povrede od kojih je i preminuo. Idući prema Kalemegdanu bacim pogled i na zgradu SANU u Knez Mihailovoj kako bi i na taj način iskazao empatiju i za Đuru i za žrtve potresa u Majskim Poljanama.

Posetio sam i Galeriju „Rima” u Beogradu koja tokom februara obeležava stogodišnjicu avangardnog časopisa „Zenit” izložbom koju čine  originalni primerci časopisa, njegovih izdanja i dokumentarnog materijala, čiji je osnivač, glavni i stalni urednik bio tada mladi književnik, pesnik i prevodilac Ljubomir Micić (1895–1971), a jedan od ključnih saradnika i njegov mlađi brat Branislav (1897–1947), takođe pesnik i pisac, a uz to i glumac i pozorišni kritičar,  performer i predavač, slikar i crtač...,  koji je po majčinom rodnom mestu uzeo i umetničko ime Branko Ve Poljanski.

Za života pomenutih umetnika i naučnika, u njihovim Majskim Poljanama živelo je mnogo više duša. Statističari su zabeležili da je u tom selu  po popisu iz 1935. živelo 1.378, a 1948. već su pali  na 927, 1991. bilo ih je 602,  a 2011. tek 196. A koliko će ih ostati posle ovog razornog potresa doznaćemo posle novog popisa stanovništva koji će se obaviti za koji mesec.

Decembarski zemljotres mogao bi biti prekretnica za budućnost i Majskih Poljana i cele Banije, tako što bi mogli potpuno zamreti ili  ponovo oživeti, što će zavisiti, uglavnom, od ljudskog faktora. Namerno sam izostavio nacionalni sastav u Majskim Poljanama po prethodnim popisima stanovništva jer ako sela nema, nije ni važno ko u njemu više ne živi.

Bila bi velika šteta da nestanu Majske Poljane, selo koje je ime dobilo po kratkoj rečci Maji,  ne samo zbog milozvučnog imena već i zbog rasadnika svakovrsnih i raskošnih talenata.

Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”