O krizi identiteta

Osnovni postulat psihijatrijskog zanata je razgovor u četiri oka. Čim se neuropsihijatar povede za zavodljivim pitanjima medijskih poslenika ili, nedajbože, političara, nađe se na skliskom terenu, o čemu najbolje govore sudbine eminentnih psihijatara iz nedavne prošlosti.

U svojoj više od četiri decenije dugoj psihijatrijskoj praksi zabrinjavajuće retko sam susretao osobe od integriteta, ličnosti koje su u potpunosti bile svesne svog identiteta. Mogu s punim pravom da zaključim da su krizu identiteta na našim prostorima zloupotrebili upravo oni koji bi trebalo da rade na njegovom formiranju i učvršćenju, a to su, između ostalih, verski službenici raznih konfesija. Mnogi izbegavaju da protekle ratove definišu kao verske, iako je to konstanta koja bode oči; radije traže uzroke u nebulozama balkanskog mentaliteta. To je nonsens, jer ne postoji nešto takvo, nego je izmišljeno u kuhinjama onih koji su nam sve to zakuvali.

Globalizacija kao svetski trend označena je i kao protivnik individualnog ili specifičnog identiteta, a možemo je definisati pomalo zaboravljenom nemačkom rečju „glajhšaltovanje”–uravnilovka, uniformnost. Njima smetaju populacione grupe s izraženim genius specificus-om. To su tokom poslednjih petnaestak godina osetili Srbi koji imaju obiteljsku slavu (i krste se sa tri prsta), bioekonomičnu ćirilicu, kuću na putu i razrokost, jer bolje vide prošlost nego budućnost.

Dodamo li tome munjeviti nestanak pripadnosti jugoslavenskoj identitetnoj grupaciji(od 1,2 miliona 1981. godine do pedesetak hiljada 2002) možemo sagledati veličinu krize identiteta na ovim prostorima. Sahrana ideoloških identitetnih formacija, poput socijalizma, tome je dodatno doprinela. Pre samo 15 godina psihijatar Brajša je tumačio postojanje samoupravnog čoveka, a i dan-danas u Nemačkoj postoji problem razlika između „Ossis” i „Wessis”, to jest istočnih(socijalističkih) i zapadnih(kapitalističkih)Nemaca.

Dalji doprinos aktuelnoj krizi identiteta, a odatle podobnosti za manipulacije svih oblika – od neugaslih ratnih opcija do kritičkog stava pri izboru bračnih partnera druge(konfesionalne, nacionalne, regionalne itd.) grupe – leži u krizi harizmatskih ličnosti i autoriteta.

Priroda nas uči, i pre i posle Darvina, da samo raznolikost može dati pozitivne biološke varijante.

Prvi tabu iz vremena dok smo se borili s majmunima za banane bio je incest, a neke novokomponovane nacionalne zajednice na Balkanu su se zatvorile do incestuoznosti. Ipak, time nisu ojačale samosvojnost, niti su u oblikovanju identiteta odmakle dalje od čopora, krda, jata.

Svaki je čovek neponovljiva prirodna (božanska) kreacija i sam termin individua dolazi od latinske složenice in i dividere, što znači nedeljiv, neponovljiv. Nažalost, mnogi misle da misle, a u stvari ponavljaju amorfne živote drugih anonimusa. Premalo je alfa individua, da se poslužimo terminologijom Oldosa Hakslija, onih koji su predodređeni da povedu omega tipove. Politika radi na stvaranju poslušnih i podobnih, skraćuje za glavu čim se pojavi neko ko bi je mogao upotrebiti za samostalno mišljenje.

Čim se čovek uputi prema individuaciji – to je kao poželjno stanje preporučila judeohrišćanska religija – već će se neko kod nas naći ko će mu potkopati duševni mir, u stilu:„Žika je mnogo dobar čovek, ali Pera mu j… ženu!?”

Zbog krize identiteta moramo s najviših instanci kao kap vode na dlanu čuvati svetski dokazane autoritete kao što su sada naši sportisti – teniseri. Stari Grci su postali veliki jer su se ravnali po principu: „Više vredi jedan prvak, nego deset hiljada prosečnih!”. Teror prosečnih u svim segmentima društva moramo zbaciti, istaći najbolje među nama, stvoriti nomenklaturu aristokratije(od grčkih rečiaristos– najbolji i kratein–vladati, to jest vladavina najboljih), kako intelektualne, tako finansijske, a negovati, zašto ne, i onu po krvi, kad je već imamo.

Osobe prepoznatljivog identiteta treba selektivno negovati kroz školski, sportski, naučni sistem i omogućiti im da nas one povedu u svetliju budućnost, jer dosadašnja negativna selekcija kadrova nas vodi sve niže i niže. Sva sreća što je narod neuništiv ili kako je to Baja Pašić rekao: „Spasa nam nema, ali propasti nećemo”.