О кризи идентитета

Основни постулат психијатријског заната је разговор у четири ока. Чим се неуропсихијатар поведе за заводљивим питањима медијских посленика или, недајбоже, политичара, нађе се на склиском терену, о чему најбоље говоре судбине еминентних психијатара из недавне прошлости.

У својој више од четири деценије дугој психијатријској пракси забрињавајуће ретко сам сусретао особе од интегритета, личности које су у потпуности биле свесне свог идентитета. Могу с пуним правом да закључим да су кризу идентитета на нашим просторима злоупотребили управо они који би требалo да раде на његовом формирању и учвршћењу, а то су, између осталих, верски службеници разних конфесија. Многи избегавају да протекле ратове дефинишу као верске, иако је то константа која боде очи; радије траже узроке у небулозама балканског менталитета. То је нонсенс, јер не постоји нешто такво, него је измишљено у кухињама оних који су нам све то закували.

Глобализација као светски тренд означена је и као противник индивидуалног или специфичног идентитета, а можемо је дефинисати помало заборављеном немачком речју „глајхшалтовање”–уравниловка, униформност. Њима сметају популационе групе с израженим genius specificus-ом. То су током последњих петнаестак година осетили Срби који имају обитељску славу (и крсте се са три прста), биоекономичну ћирилицу, кућу на путу и разрокост, јер боље виде прошлост него будућност.

Додамо ли томе муњевити нестанак припадности југославенској идентитетној групацији(од 1,2 милиона 1981. године до педесетак хиљада 2002) можемо сагледати величину кризе идентитета на овим просторима. Сахрана идеолошких идентитетних формација, попут социјализма, томе је додатно допринела. Пре само 15 година психијатар Брајша је тумачио постојање самоуправног човека, а и дан-данас у Немачкој постоји проблем разлика између „Оssis” и „Wеssis”, то јест источних(социјалистичких) и западних(капиталистичких)Немаца.

Даљи допринос актуелној кризи идентитета, а одатле подобности за манипулације свих облика – од неугаслих ратних опција до критичког става при избору брачних партнера друге(конфесионалне, националне, регионалне итд.) групе – лежи у кризи харизматских личности и ауторитета.

Природа нас учи, и пре и после Дарвина, да само разноликост може дати позитивне биолошке варијанте.

Први табу из времена док смо се борили с мајмунима за банане био је инцест, а неке новокомпоноване националне заједнице на Балкану су се затвориле до инцестуозности. Ипак, тиме нису ојачале самосвојност, нити су у обликовању идентитета одмакле даље од чопора, крда, јата.

Сваки је човек непоновљива природна (божанска) креација и сам термин индивидуа долази од латинске сложенице in и dividere, што значи недељив, непоновљив. Нажалост, многи мисле да мисле, а у ствари понављају аморфне животе других анонимуса. Премало је alfa индивидуа, да се послужимо терминологијом Oлдоса Хакслија, оних који су предодређени да поведу оmega типове. Политика ради на стварању послушних и подобних, скраћује за главу чим се појави неко ко би је могао употребити за самостално мишљење.

Чим се човек упути према индивидуацији – то је као пожељно стање препоручила јудеохришћанска религија – већ ће се неко код нас наћи ко ће му поткопати душевни мир, у стилу:„Жика је много добар човек, али Пера му ј… жену!?”

Због кризе идентитета морамо с највиших инстанци као кап воде на длану чувати светски доказане ауторитете као што су сада наши спортисти – тенисери. Стари Грци су постали велики јер су се равнали по принципу: „Више вреди један првак, него десет хиљада просечних!”. Терор просечних у свим сегментима друштва морамо збацити, истаћи најбоље међу нама, створити номенклатуру аристократије(од грчких речиаristos– најбољи и kratein–владати, то јест владавина најбољих), како интелектуалне, тако финансијске, а неговати, зашто не, и ону по крви, кад је већ имамо.

Особе препознатљивог идентитета треба селективно неговати кроз школски, спортски, научни систем и омогућити им да нас оне поведу у светлију будућност, јер досадашња негативна селекција кадрова нас води све ниже и ниже. Сва срећа што је народ неуништив или како је то Баја Пашић рекао: „Спаса нам нема, али пропасти нећемо”.