Isprepletane individualnosti

Stefan Milenković je oko petnaest puta svirao u „Sava centru” i odavno postao miljenik beogradske publike, koja ga je podržavala i gajila od malena, čiji je bio ponos i glavni reprezent u inostranstvu. Nastupima sa violončelistkinjom Ani Aznavurian, Amerikankom jermenskog porekla, nadgradio je svoju umetnost novom literaturom za ova dva instrumenta, i što je još važnije, vatrenom strašću kojom mlada žena tretira muziku i svira na svom instrumentu. Danas oni nastupaju kao duo, ali i u Korintskom triju, u raznim sastavima kamerne muzike, kao i solistički.

Ove večeri njihov nastup se čekao dugo, jer je ceo prvi deo koncerta ispunilo izvođenje Pete simfonije u de-molu op. 47 Dmitrija Šostakoviča, dela koje postaje u našoj sredini repertoarski komad, nimalo lak i čitljiv, veoma obiman i dugog trajanja (preko 45 minuta).

Ima nešto veoma privlačno i zahvalno za izvođenje u Šostakovičevoj partituri, a to su brojni solistički nastupi instrumenata, poseban tretman duvačkog korpusa, nemala uloga udaraljki, harfe, klavira, glavne teme donesene u grupi violončela, posebno izdvojeni drveni duvački instrumenti i niz drugih orkestarskih karakteristika. Uz konglomerat različitih situacija, „likova”, karaktera, atmosfera od lirske do parodične i fanfarozne, ova simfonija u najvećoj meri pruža priliku orkestarskom ansamblu i dirigentu da pokaže sve svoje mogućnosti i – manjkavosti. Ako horne i trube ne sviraju čisto, potrošio se sav dramatski naboj i, naročito, heroizam završetka, ako sola nisu nijansirana i dinamički perfektna, nema dovoljnog kontrasta.

Orkestar Beogradske filharmonije se nalazi u veoma dobroj izvođačkoj kondiciji, svira sigurno, ne dozvoljava previde, falševe, neusaglašenosti. Dirigent Edvind Jensen (1972) iz Norveške predstavlja novu generaciju vatrenih mladih rukovodioca ansambla koji se ne štedi niti ustručava od lupanja nogama o pod portamenta i obrušavanja ka orkestru. Insistirao je na brzini, snazi, voluminoznosti. Dobio je zavidan zvuk, u velikoj meri poboljšan skraćivanjem scene, ali mnogo više animiranjem orkestra koji je na istoj emotivnoj liniji sa dirigentom – svira kao da je to prvi i jedini put, sa mnogo topline i radosti.

Osmehe zadovoljstva delili su solisti Stefan i Ani i publici, orkestru i dirigentu, a najljupkije je bilo tiho čavrljanje među njima koje se odvijalo – dijalogom njihovih instrumenata.

Dvostruki koncert, za violinu i violončelo u a-molu op. 102 Johanesa Bramsa, najpre je povezao neka raspoloženja iz prvog dela koncerta, a zatim ih razmahnuo i ostvario u neverovatnom prepletu različitih individualnosti dvoje umetnika koje se veoma dobro uklapaju – distancirani senzibilitet Milenkovića nadgrađen ekspresijom Ani Aznavurian činio je ono dvojstvo u kome se umetnost potvrđuje. Sjajnu interpretaciju orkestar je pratio sa velikim respektom, a publika sa ovacijama. Nije uskraćena bila za bis, fenomenalni virtuozitet oboje umetnika iskazan u Pasakalji za violinu i violončelo na Hendlovu temu (1943) švedskog kompozitora Johana Halvorsena, ostaje da se pamti.