Roditelji ponekad trpe nasilje svoje dece

U želji da sazna u kakvim porodicama dolazi do nasilja dece nad roditeljima, da li postoji tipičan profil roditelja koji trpe nasilje svojih sinova i kćerki i šta je to što karakteriše nasilnu decu, dr Milana Ljubičić, vanredna profesorka na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, analizirala je sve slučajeve zlostavljanja roditelja od ruke sinova i kćeri koji su se našli na evidenciji 17 centara za socijalni rad na teritoriji Beograda u periodu od 1. januara 2010. do 21. oktobra 2016. godine.

Rezultati njene studije pod nazivom „Nasilje dece nad roditeljima”, koju je upravo izdao Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, pokazuju da su majke mnogo češće žrtve nasilne dece od očeva, a status udovice ili udovca povećava šansu da će postati meta nasilja. Analizirajući 772 slučaja nasilja dece nad roditeljima, ona je došla do zaključka da je preko 60 odsto viktimizovanih roditelja starije od 65 godina, a majke su mnogo češće bile žrtve nasilja od očeva. Najmanji broj incidenata nad roditeljima prijavljen je u Barajevu, Grockoj i Savskom vencu, dok je najveći broj prijavljen na Čukarici, Novom Beogradu i u Mladenovcu.

– Rezultati ove studije govore da i sinovi i kćerke prema roditeljima najčešće primenjuju više nasilja odjednom – fizičko, psihičko i ekonomsko nasilje. Roditelj koji je pretučen po pravilu je prethodno izložen verbalnim pogrdama i pretnjama, a od njega se vrlo često traži da ispuni materijalne zahteve dece. Posebno zabrinjava podatak da čak dve trećine roditelja trpi nasilje duže vreme i da je samo petina njih bila izložena jednom nasilnom incidentu. Iako su dve trećine žrtava ženskog pola, prisutan je trend porasta broja očeva među žrtvama nasilja. Najveći broj majki doživi ili prijavi nasilje u šezdesetoj, a očeva u 62. godini, a među žrtvama dominiraju udovci i udovice. Očekivano, najveći broj roditelja su penzioneri, a najveći broj porodica u kojima se dešava nasilje dece nad roditeljima dobrostojeći je – navodi autorka ove studije.

Za razliku od većine autora stranih studija, Milana Ljubičić nije sklona tvrdnji da su predominantni nasilnici sinovi, a žrtve majke – iako se među nasilnicima nalazi daleko veći broj muškaraca nego žena, primećuje se trend porasta broja očeva među zlostavljanim roditeljima i kćerki među nasilnicima. Čak trećina nasilnika bila je u četvrtoj deceniji života kada je nasilje prijavljeno, a primetno je da broj sinova koji zlostavljaju svoje roditelje ima tendenciju blagog rasta do četrdesetih, a onda opada. Kada je reč o kćerkama, takav trend ne postoji – one su u najvećem broju nasilne između 40 i 50 godine života.

Iako najveći broj nasilnika ima završenu srednju školu, nasilnici primenjuju identične vrste nasilja, nezavisno od obrazovanja – prema roditeljima je jednako surova i jedna visokoobrazovana profesorka u srednjoj školi i jedan sin koji je završio samo osnovnu školu. Podaci o bračnom statusu govore da oko polovine nasilnika nikada nije stupilo u brak, što nameće logično pitanje da li odsustvo (bračnog) partnera predstavlja rizik za pojavu nasilja. Nešto više od polovine nasilnika nema sopstvenu decu, a svega 40 odsto njih se ostvarilo u ulozi roditelja.

Podaci o profesionalnom i materijalnom statusu nasilnika govore da je većina nasilnika zapravo bez posla, a među zaposlenima najbrojniji su oni koji obavljaju radnička, potom službenička i stručnjačka zanimanja. S roditeljima u skoro 96 odsto slučajeva žive oni koji nemaju nikakve prihode, a posebno je tragična situacija kada su deca zavisnici od psihoaktivnih supstanci, koja gotovo bez izuzetka napadaju roditelje da bi iznudila novac za kupovinu droge. Zbog toga neki od njih svojevoljno deci obezbeđuju novac za drogu kako bi izbegli da budu žrtve nasilja.

Iako najveći broj nasilnika spada u kategoriju fizički zdravih osoba, njihovo psihičko zdravlje je daleko problematičnije. Bez obzira na činjenicu da čak 45 odsto nasilnika spada u kategoriju psihički zdravih osoba, oni su na podjednako brutalan način nasilni prema svojim roditeljima, a njihovo ponašanje najčešće je motivisano imovinskim razlozima ili osvetom prema roditeljima zbog nepravdi koje su njima ili drugim članovima porodice činjene tokom života od strane žrtve.

– Gotovo četvrtina roditelja minimizira svoje patnje tako što poriče ozbiljnost povreda ili pak negira da je do nasilja uopšte i došlo. Potom slede očevi i majke koji traže racionalna obrazloženja za ponašanje svoje dece, a svega osam procenata roditelja ispoljava otvoreno neprijateljstvo u odnosu na potomke i zahteva da se oni oštro kazne zbog fizičkog ili duševnog bola koji su kao roditelji pretrpeli – zaključuje autorka ove studije.