Svi predsednički pevači

Nedavna inauguracija novog predsednika SAD Džozefa Bajdena prošla je neuobičajeno skromno. Bez preterane pompe i prigodnog „narodnog veselja” upriličenog na travnjaku ispred Bele kuće u Vašingtonu. Socijalni nemiri koji su nedeljama pre toga potresali Ameriku da bi kulminirali upadom stotina nezadovoljnika u službenu rezidenciju šefa države, jednostavno nisu dozvoljavali da se ustoličenje obavi u tradicionalnom maniru.

Na stepenicama najpoznatijeg zdanja u prestonici, osim neizbežnih gardista, našao se tek mali broj odabranih. A među njima i svetska pevačka zvezda Ledi Gaga. Ne kao gost već kao neko kome je pripala čast (ili obaveza) da pred okupljenim visokodostojnicima otpeva, ni manje ni više već – himnu najmoćnije zemlje Zapada.

A Ledi Gaga je sve učinila onako kako se to od nje i očekivalo – vrhunski. Utisak nije omela ni jedva primetna nesigurnost na samom početku izvođenja svečane melodije – „Barjak iskićen zvezdama”. Doduše u njenoj interpretaciji nije bilo bravura kakve su viđene prilikom izvođenja hrvatske himne „Lijepa naša domovino” i nadahnutog nastupa Josipe Lisac pred predsednikom Zoranom Milanovićem. Ipak, glamur nije izostao.

Pevati za predsednika, bilo da je reč o interpretiranju himne bilo potom na svečanom balu, prilika je koja se ne odbija tek tako. To je jedini šou koji u realnom vremenu prate svi Amerikanci, od istoka ka zapadu i od severa ka jugu kontinenta. A za bilo koga ko je spreman da se baci u pravljenje velike karijere i pomenute granice su preblizu.

Mada se začetnikom „pevanja za predsednika” može smatrati čuveni glumac Miki Runi, koji je davne 1941, prateći se na klaviru, muzikom zabavljao tadašnjeg šefa države Frenklina Delano Ruzvelta, masovnije prisustvo pop i rok zvezda u Beloj kući počinje da se dešava tek šezdesetih godina sa legendarnim Net King Kolom. Njegovim stopama krenuli su potom: Džejms Braun, Linda Ronštat, Barbara Strejsen, Majkl Džekson koji je 1993. sa prijateljima otpevao „himnu jednakih” „Svi smo svet”. Štafetu su preuzeli: grupa „Flitvud Mek”, Bob Dilan, Riki Martin, Areta Frenklin, Džems Tejlor, Brus Springstin, Keli Klarkson, Bijonse... I tako se nešto što je prvobitno zamišljeno kao prigodna zabava za predsedničke goste vremenom pretvorilo u spregu popularne muzike, pa i ostalih duhovnih delatnosti sa – politikom. Naime, potreba onih koji vode zemlju da se preko poslenika kulture što više približe najširem auditoriju, tačnije glasačima, srazmerno je jednaka potrebi kulturnih pregalaca da kroz politiku sebi obezbede češće i bolje plaćene promotivne nastupe.

Važan momenat u svemu je i činjenica da su se američki predsednici tokom proteklih dvadesetak godina generacijski približili protagonistima pop kulture što je ovaj spoj učinilo sasvim prirodnim. To je i prisustvo nekadašnjih „protestnih pevača” poput Boba Dilana i Berija Mekgvajera, ili „alternativaca” kao Bijonse, učinilo prihvatljivim za establišment u Vašingtonu. Da li ćemo u Beloj kući početi da viđamo i pankere, repere, hip hopere i sl. znaćemo uskoro.

„Cela ovogodišnja inauguraciona nedelja predstavljala je jedan od najuvrnutijih američkih spektakla kakve smo mogli da doživimo. Trenutak kada su stari ceremonijalni rituali morali da ustuknu pred nečim sasvim novim. A muzika je bila sam centar svog tog zbivanja”, napisao je Bob Šefild u prestižnom muzičkom časopisu „Roling stoun”.

„Dok su Džozef Bajden i Kamala Haris pristupali novom poslu, u trenutku kada je celokupna nacija zaglibljena duboko u krizi, pop muzika nije imala ulogu puke pratnje, nije se dešavala kao posredni događaj. Bajden, političar koji nikada nije igrao na tu kartu, stavio ju je u sam centar svega jer je znao da jedino muzika odgovara datom trenutku. Muzika nije samo deo cele predstave već njena suštinska vodilja”, zaključio je Šefild.

Posle svega ispada da Bajden nije Donalda Trampa pobedio samo na političkom polju. Naime, doskorašnji šef države, mada sklon spektaklima svake vrste, nije bio spreman da u svoju kampanju konkretnije uključi najuglednije predstavnike šou biznisa, a posebno ne one iz sfere popularne muzike. Sa svoje strane, ni umetnici nisu bili baš preterano voljni da mu pruže punu podršku. „Razloge” da odbiju poziv Bele kuće na inauguraciju 2017. našli su Elton Džon, Andrea Bočeli, Pol Enka, Brus Springstin...