Сви председнички певачи

Недавна инаугурација новог председника САД Џозефа Бајдена прошла је неуобичајено скромно. Без претеране помпе и пригодног „народног весеља” уприличеног на травњаку испред Беле куће у Вашингтону. Социјални немири који су недељама пре тога потресали Америку да би кулминирали упадом стотина незадовољника у службену резиденцију шефа државе, једноставно нису дозвољавали да се устоличење обави у традиционалном маниру.

На степеницама најпознатијег здања у престоници, осим неизбежних гардиста, нашао се тек мали број одабраних. А међу њима и светска певачка звезда Леди Гага. Не као гост већ као неко коме је припала част (или обавеза) да пред окупљеним високодостојницима отпева, ни мање ни више већ – химну најмоћније земље Запада.

А Леди Гага је све учинила онако како се то од ње и очекивало – врхунски. Утисак није омела ни једва приметна несигурност на самом почетку извођења свечане мелодије – „Барјак искићен звездама”. Додуше у њеној интерпретацији није било бравура какве су виђене приликом извођења хрватске химне „Лијепа наша домовино” и надахнутог наступа Јосипе Лисац пред председником Зораном Милановићем. Ипак, гламур није изостао.

Певати за председника, било да је реч о интерпретирању химне било потом на свечаном балу, прилика је која се не одбија тек тако. То је једини шоу који у реалном времену прате сви Американци, од истока ка западу и од севера ка југу континента. А за било кога ко је спреман да се баци у прављење велике каријере и поменуте границе су преблизу.

Мада се зачетником „певања за председника” може сматрати чувени глумац Мики Руни, који је давне 1941, пратећи се на клавиру, музиком забављао тадашњег шефа државе Френклина Делано Рузвелта, масовније присуство поп и рок звезда у Белој кући почиње да се дешава тек шездесетих година са легендарним Нет Кинг Колом. Његовим стопама кренули су потом: Џејмс Браун, Линда Ронштат, Барбара Стрејсен, Мајкл Џексон који је 1993. са пријатељима отпевао „химну једнаких” „Сви смо свет”. Штафету су преузели: група „Флитвуд Мек”, Боб Дилан, Рики Мартин, Арета Френклин, Џемс Тејлор, Брус Спрингстин, Кели Кларксон, Бијонсе... И тако се нешто што је првобитно замишљено као пригодна забава за председничке госте временом претворило у спрегу популарне музике, па и осталих духовних делатности са – политиком. Наиме, потреба оних који воде земљу да се преко посленика културе што више приближе најширем аудиторију, тачније гласачима, сразмерно је једнака потреби културних прегалаца да кроз политику себи обезбеде чешће и боље плаћене промотивне наступе.

Важан моменат у свему је и чињеница да су се амерички председници током протеклих двадесетак година генерацијски приближили протагонистима поп културе што је овај спој учинило сасвим природним. То је и присуство некадашњих „протестних певача” попут Боба Дилана и Берија Мекгвајера, или „алтернативаца” као Бијонсе, учинило прихватљивим за естаблишмент у Вашингтону. Да ли ћемо у Белој кући почети да виђамо и панкере, репере, хип хопере и сл. знаћемо ускоро.

„Цела овогодишња инаугурациона недеља представљала је један од најуврнутијих америчких спектакла какве смо могли да доживимо. Тренутак када су стари церемонијални ритуали морали да устукну пред нечим сасвим новим. А музика је била сам центар свог тог збивања”, написао је Боб Шефилд у престижном музичком часопису „Ролинг стоун”.

„Док су Џозеф Бајден и Камала Харис приступали новом послу, у тренутку када је целокупна нација заглибљена дубоко у кризи, поп музика није имала улогу пуке пратње, није се дешавала као посредни догађај. Бајден, политичар који никада није играо на ту карту, ставио ју је у сам центар свега јер је знао да једино музика одговара датом тренутку. Музика није само део целе представе већ њена суштинска водиља”, закључио је Шефилд.

После свега испада да Бајден није Доналда Трампа победио само на политичком пољу. Наиме, доскорашњи шеф државе, мада склон спектаклима сваке врсте, није био спреман да у своју кампању конкретније укључи најугледније представнике шоу бизниса, а посебно не оне из сфере популарне музике. Са своје стране, ни уметници нису били баш претерано вољни да му пруже пуну подршку. „Разлоге” да одбију позив Беле куће на инаугурацију 2017. нашли су Елтон Џон, Андреа Бочели, Пол Енка, Брус Спрингстин...