Popodne u diskoteci

Nema sumnje da je diskoteka „Kod Laze Šećera”, otvorena 1967. godine, utrla put novom načinu provoda u prestonici ondašnje Jugoslavije i otvorila oči nekim ambicioznim ljudima kako da dalje kreiraju noćni život Beograda. Naravno, nije tada bilo privatne svojine pa je i „Cepelin” morao da radi kao sastavni deo Sportskog centra „Tašmajdan”, baš kao što su i Laza Šećer i društvo držali „diskać” kao ispostavu Košarkaškog kluba „Crvena zvezda”. Kako su se posle stvari razvijale, kako je „Cepelin” postao „Taš” i ko su bili faktički vlasnici manje je bitno, ali i sasvim sigurno da je vođenje potonjih megadiskoteka postajao sve unosniji biznis.

Uz sva priznanja Lazaru Šećeroviću na kreativnosti i odvažnosti što je jedan običan podrum današnjeg Doma Jevrema Grujića u Svetogorskoj pretvorio u okupljalište gradske elite, ipak se mora priznati da je prva prava diskoteka otvorena 1971. godine na Tašmajdanu. Hroničari događanja u tadašnjem Beogradu beleže da su otvaranju „Cepelina” prisustvovali političari i vojni zvaničnici, strani gosti i diplomate, najpoznatije „gradske face”, ali i oni anonimni mladi ljudi željni nečega dotad neviđenog...

Rođena 1963. godine, Milica M. sa Novog Beograda ‒ nazovimo je tako, ima razloga zašto ne želi da se predstavi pravim imenom i prezimenom ‒ u očima svojih vršnjaka bila je i ostala jedna od prvih „klaberki” te generacije, devojka koja izlazila na „ozbiljna” mesta dok su momci takoreći igrali klikere ispred svojih zgrada.

‒ Već pred kraj osmog razreda počela sam da odlazim u „Cepelin”, na matine od 16.15 do 19.15. sati. Posle toga išli smo ili u Skadarliju na pljeskavicu, u neku poslastičarnicu, ili u bioskop, ako ostane para. A onda kući, na Novi Beograd, mnogo ranije nego što je kretao poslednji autobus sa Zelenog venca. Tada devojke nisu plaćale ulaz u diskoteku, ali nije to bila neka povlastica, nego namera organizatora da privuče što više ženskog sveta. Na matineu je moglo da se popije samo bezalkoholno piće, mada nama i nije bilo do pića, već pre svega do muzike i igranja ‒ priseća se Milica.

Diskoteke su se tada zatvarale u isto ono vreme kada se sad otvaraju, ne računajući, naravno, aktuelnu epidemiološku situaciju.

‒ Roditelji su znali gde idemo, nisu glumili detektive, nisu strahovali za našu bezbednost, jer nije ni bilo razloga. Tada su u disko-klub ulazili oni koji zaista žele da se zabave, a ne kao danas, gosti koji traže kavgu. Bilo je više podijuma, ali na onaj najmanji, četvrtasti, malo izdignut, mogli su da stupe samo oni koji su prethodno dobro savladali veštinu njihanja u ritmu muzike. Tu je bilo mesta za tridesetak majstora đuskanja ‒ priča Milica.

Večernji program, za odrasle, tačnije „matorce”, od kojih baš i nije bilo starijih od 30 i par godina, trajao je od 20.30 pa do nešto malo iza ponoći. Jedan od simbola diskoteke bio je Umah-Pah, tada snažni momak koji je nadimak dobio po junaku istoimenog stripa s kraja pedesetih godina. Bio je poprilično istetoviran što je u to vreme izazivalo istovremeno i divljenje i podozrenje, ali valjda je tako i trebalo da izgleda šef obezbeđenja najpopularnijeg disko-kluba u gradu. Istina, mladež je radije koristila pojam izbacivač. Tuče takozvanih gradskih momaka su bile neizostavni deo „zabave”, ali pesnice su bile jedino „oružje”.

Naša sagovornica kaže da su se svi trudili da budu bliski sa Umpah-Pahom i ekipom oko njega, ali je to samo malom broju gostiju polazilo za rukom. Bez lažne skromnosti, ne skriva da je ona bila u toj malobrojnoj grupi. Što zahvaljujući spletu okolnosti, što zbog sopstvene snalažljivosti, devojačkog šarma, druželjubivosti... Kad je stekla dugo čekano punoletstvo, Milica je sa matinea mogla da se upusti u novi izazov ‒ u pravu noćnu diskoteku. I da stekne nove prijatelje.

‒ Tu su dolazili ljudi svih profila. Bilo je i dobrih i loših momaka, raznih devojaka. Važilo je prećutno pravilo rasporeda sedenja, znalo se ko sme da pogleda čiju curu, da je „startuje” ili, za one odvažnije, pita da „furaju”. Muziku su puštali u nekim „blokovima”, malo hevi-metal, „Pink Flojd”, malo disko ritam, „Boni M”... Nekako smo se nekoliko mojih drugarica i ja sprijateljile sa „opasnim” društvom Đorđa Božovića Giške. Bila je to s jedne strane prednost jer niko nije smeo da nas dira, ali s druge i opterećenje jer se nisu usuđivali da nam priđu ni oni momci koji su nam se dopadali, tako da uživanje nečije „zaštite” nije bilo uvek dobrodošlo. Jedan od meni omiljenih likova bio je i Mister Čupko, čuveni disk-džokej koji je kasnije prešao u noći klub „Duga” ‒ kaže Milica.

Seća se naša sagovornica da je prva i tada najpopularnija diskoteka iznenada zatvorena, rekli su da se renovira, a kad je obnovljena neočekivano je dobila i drugo ime ‒ „Taš”. To je na neki način označilo i početak raslojavanja na ljubitelje ove ili one muzike, na pankere, rokere, disko-šminkere, a narodnjaci su kroz mala vrata ušli u svet disko-klubova. Sve manje je navraćala u bivši „Cepelin”, na red su došli „Akvarijus” u Deligradskoj, „Zvezda” pri kraju Knez Mihailove...

Na kraju sokaka koji izbija na glavnu džadu, u podrumu restorana „Grčka kraljica” bila je smeštena čuvena diskoteka „Zvezda”, a baš prekoputa, pod zgradu Fakulteta likovne umetnosti ukopala se „Akademija”. Iako toliko blizu, bile su svojevrsna suprotnost jedna drugoj.

Miroslav Stanojević, pravnik, u ono vreme bio je stalni posetilac najpopularnijih beogradskih diskoteka.

‒ „Zvezda” je bila stecište neke šminkerske, urbane ekipe, doteranih devojaka, nekih „čistunaca” koji su pedantno vezivali pertle na italijanskim cipelama, brižljivo slagali boje garderobe, dok je prekoputa u „Akademiju” dolazio neki drugi svet, svet hipika, pa i narkomana, slikara, pankera i ko zna kakvih još likova. Za oba mesta bila je neophodna propusnica za koju se čekalo u redovima posle predate dokumentacije. To su bile dve nekako nespojive ekipe, nije bilo onih koji su posećivali oba kluba, što i nije značilo da je bilo nekakvih incidenata – seća se Stanojević i pomalo tajnovito, ne želeći da otkrije detalje, dodaje da je i sam bio stalni gost jedne od ovih diskoteka.

Prema njegovom mišljenju, tu, na svega nekoliko kvadratnih metara, sastajala su se dva Beograda – jedan je mirisao na parfeme pristigle sa Zapada, a drugi zaudarao na pivo i „obogaćen” duvan. Kraj osamdesetih označio je i odlazak u istoriju onakvih diskoteka koje su dve decenije naš grad svrstavale u evropske prestonice noćnog života. Devedesete su donele puno toga novog, ali skoro ništa dobrog. Zvuk ratnih truba iz kasarni počeo je da odjekuje i u nekim novim, drugačijim diskotekama koje su zbog vrste muzike koja je u njima preovladala dobile i drugo ime – folkoteke...

Večeras na šesti

Nabrajajući beogradske diskoteke koje su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka obeležile noćni život u prestonici, hroničari često zaboravljaju jedno vreme jako popularnu diskoteku na šestom spratu „Beograđanke”. Popodnevni dogovori mladih ljudi bili su veoma kratki, svodili su se na rečenicu: „Večeras idemo na šesti.” Obično se u „diskaće” silazilo niz stepenice, a do „Šestice” se stizalo kroz pedantno očišćeni hol najviše zgrade na ovim prostorima, pa onda komotnim liftovima do krajnjeg odredišta – do disko-kluba koji se u obliku slova P prostirao po gotovo celom spratu. Pravnik Miroslav Stanojević priseća se da se ulaznica plaćala, ali da su kao konzumaciju gosti imali na raspolaganju dva pića.

– Uzimali smo obično pivo. Neki bi prvo popili na eks, da ih što brže „uhvati”, a onda su drugo cevčili do kraja radnog vremena. Slušala se disko-muzika, možda i pomalo onog laganijeg rokenrola. Koliko se sećam, bilo je prilično zagušljivo jer prozori nisu bili predviđeni za otvaranje – objašnjava Stanojević.