Korona veleslalom na Kopu

U životu nisam stao na skije. Najveći domet u zimskim sportovima ostvario sam sankajući se, a jednom sam se spuštao niz stazu kliskom. Kao što se da primetiti, preživeo sam, ali je estetika tog prizora bila poražavajuća za mene i zabavna za decu. U davno doba pre korone, nekoliko puta bio sam na Kopaoniku.

Par prijatelja su strastveni skijaši koji su od jutra boravili na stazi, a zatim su, premoreni i zamrznuti, rano odlazili na spavanje, pa sam, uglavnom, bio prepušten sam sebi. Bilo je to doba stvaranja nove klase bogatih i izgradnje ekskluzivnih hotela sa saunama, spa-centrima, noćnim klubovima i kafićima, a takvi tipovi su svoj kastinski status naročito isticali novim džipovima koje, na njihovu žalost, nisu mogli da uparkiraju u apartmane.

Sijali su u skupoj skijaškoj opremi okruženi pratiljama, mahom pevačicama sa noćnom šminkom čije su visoke štikle ostavljale tačkaste tragove u snegu.

Planina zaista izgleda romantično, da se čovek smrzne od lepote. Jednom sam se našao na tradicionalnom biznis forumu na Kopaoniku, ili „srpskom Davosu” gde su se tajkuni žalili kako ih je spopala insomnija. U srce su me dirnuli, zamalo da pustim suzu. „Pitate za jahte, a mi noćima ne spavamo”, žalili su se novinarskoj alpinističkoj ekspediciji koja ih je zasipala pitanjima o scenarijima izlaska Srbije iz globalnog finansijskog kolapsa. Bilo je to neposredno posle svetskog ekonomskog kraha 2008. godine. Sasvim sam razumeo bogataše: nisu mogli da snuju mirnim snom na krizu, pa su zajedno sa ministrima, teoretičarima, bankarima i ostalim ekonomskim analitičarima koji se redovno okupljaju na vrhu najekskluzivnijeg zimskog centra, pravili žurke, maskirani u brendirane vunene džempere. Slavni kopaonički tulumi u statusnom hotelu „Grand”, trajali su do pet ujutru. Parada ekonomskih fraza, pijanstva i kiča.

„Kop”, kako Beograđani zovu zimski centar, osvojila je nova tranziciona vrsta nazvana tajkuni devedesetih godina ‒ beše li to prošli vek ‒ kada se u vreme sankcija nije išlo na Alpe, nego se trošilo kao pred Sudnji dan, na svetoj srpskoj planini. Oni, na vrhu, slali su poruku onima u podnožju: sa tolike nadmorske visine, svet se vidi mnogo bolje nego iz vaših crnih rupa.

Pravi skijaši noćivali su po planinskim domovima, gde je znatno jeftinije, zbijajući crnohumorne šale na svoj račun: njihove staze zauzeli su neki novi klinci, kockastih glava. Klinci su porasli, ali su im glave ostale iste. Tako je čarobna planina postala zimska Budva: ne pošalješ li selfi s naočarima za sunce iz kafića ili sa staze, dok te prenašminkana verna ljuba, sa usnama napumpanim na pet atmosfera ne posmatra čežnjivo, tvoj život za one iz podnožja ne postoji.

Masivnu planinu ipak nisu potpuno upropastili investitori, jer je ogromna i dobar deo prirode je sačuvan od ljudi, tako da su ti netaknuti delovi Kopaonika najlepši, ali će tamo zalutati tek po koji romantični par ili radnik iz doline koji je otišao da odmori dušu.

Otuda mi je, na žalost, jasna euforična migracija na planinu usred korone. Ako ne odeš na Kop, ne postojiš! Iako te smrt čeka iza ćoška, ili po cenu da je ti isporučiš bez griže savesti nekom drugom! Posebni gosti i domaćini ne samo da ne skrivaju da za njih ne važe epidemijske mere već se u kafićima i noćnim klubovima prave žurke koje traju dok Sunce ne obasja planinu, a potom snimke terevenki dele po društvenim mrežama u realnom vremenu, te su po tome slični rijaliti zvezdama. I svi to iz podnožja vide, ali je ta kasta iznad svih zakona. Naravno da na ludim žurkama ne nose maske. Kako bi ih onda prepoznali, jer u srpskoj tranzicionoj dekadenciji, oni koji su iznad svih, insistiraju da budu prepoznati i, ono najvažnije ‒ nekažnjeni. Ko su vlasnici hotela i klubova koji organizuju planinske korona partije i kakvim vezama su isposlovali svoju pandemijsku autonomiju od zakona, tužilaštva, policije i zdravog razuma. Kako oni, tako i bahati gosti koji pečatiraju svoju nedodirljivost.

Kako je logično da posle takvih zabava ne mogu da odu na skijašku stazu već u krevet, ako pogode svoj, njihov cilj nije uživanje u skijanju već u besprizornoj demonstraciji svog finansijskog i društvenog statusa. Zašto vlasti mirno gledaju ovaj kovid veleslalom koji ugrožava javno zdravlje, što će reći nacionalnu bezbednost? Da posebni gosti možda nisu izgoreli na Suncu i uneli u sebe dovoljne količine vitamina De, pa se osećaju besmrtnim?

Naravno da planinski hotelijeri i ugostitelji moraju da rade i opstanu, to se ne dovodi u pitanje, ali uz strogo poštovanje mere Kriznog štaba. Ili one ipak samo važe za one koji nemaju ni za gorivo da se dovezu do Kopa. Mogu kafići i klubovi da rade i 24 časa, što se mene tiče, kako na planini, tako i u Beogradu, ako se svi razumno ponašaju, uz pridržavanje mera zaštite. Ali kako bi se tada oni što imaju razlikovali od onih što nemaju. Na vrhu smo, poručuju oni, ne misleći samo na Pančićev.

Zbog takvih pametnjakovića i njihovih novčanika kojima kupuju svoju statusnu izuzetnost i avansno obezbeđuju amnestiju, ovi u podnožju tokom vikenda ne mogu da sednu i popiju produženi espreso, bez mleka, posle 14 časova. U Beogradu se vlasti makar trude da otkriju ilegalne korona žurke i sve im bolje ide, ali na nadmorskim i statusnim visinama, očigledno dolazi do masovne halucinacije. Valjda zbog manjka kiseonika.

Kopaonik se pretvara u srpski Vuhan već nedeljama i niko ne reaguje. Primena zakona će, kladim se u to, uskoro uslediti. Zimska sezona je pri kraju, gosti napuštaju Kop i tada će krenuti racije. Pokazaće se da su klubovi i kafići prazni. Ako eventualno pronađu skijaše bez maski, koji su se oslobodili okupacije kopaoničkih pozera i konačno odahnuli uz piće, takvi će i nadrljati. Ko im je kriv. Za jedno zimovanje na Kopu, mogu da četiri godine letuju u Sutomoru. Ali, Kop je top!

Moj prijatelj iz sela u podnožju, otkriva mi slatku osvetu lokalaca: kad namirišu snobove, papreno im naplaćuju nameštanje, a potom skidanje lanaca. Naravno, ne stavljaju im na ruke već na točkove džipova. Pre toga, prospu kofu vode po putu, da zalede uspon ka planini. Za prave skijaše koji su štedeli čitave godine da bi se nekako dokopali planine, cena je daleko niža. Čudo jedno, uvek se prepoznaju!