Kako javlja Rojters

Čuveni tajni agent Džejms Bond mora da je duboko uvređen. Posao u koji je on uložio toliko truda i umešnosti (i zauvek ostao mlad i nenadmašan), sada rade – obični novinari. I to oni iz agencije Rojters. Nadigravanje Engleza s nekadašnjim Sovjetima, a današnjim Rusima, o kojem su napisani romani i snimljeni bezbrojni filmovi, kao da nikada nije okončano. Traje i danas. A kako vidimo, medijskim protagonistima iz Ujedinjenog Kraljevstva donosi lepe pare.

Naime, kako je nedavno procurilo u javnost, ugledna novinska agencija, koja je osnovana u Nemačkoj još davne 1851, da bi se 2008. skrasila pod okriljem „Tomson korporacije” sa sedištem u Londonu, umesto da se pridržava kanona etičkog žurnalizma, krenula je (podruku s Bi-Bi-Sijem) u akciju širenja dezinformacija o Rusiji i oko Rusije, namenjenih građanima najveće države na svetu i onima u njenom neposrednom okruženju. Gomila dokumenata koje je u javnost pustila hakerska grupa „Anonimus” pokazuje da su za posao koji su obavljali za Vladu Velike Britanije rojtersovci debelo plaćani. A reč je o hiljadama miliona funti.

Prema izveštajima iz novembra 2017, tadašnja britanska premijerka Tereza Mej je skovala plan po kojem je za pretvaranje Rusije u „državu neprijatelja” trebalo izdvojiti oko 100 miliona funti. Interni dokumenti Odeljenja za spoljne poslove vlade u Londonu, koje su u javnost pustili „Anonimusi”, pokazuju da su u „Vajtholu” činili sve što je moguće ne bi li se tajno infiltrirali u ruske medije i sve slojeve tamošnjeg takozvanog civilnog društva. Činjeno je to kroz tekstove, filmove, literaturu, medije, seminare, direktnu reč... Sve što na ovaj ili onaj način utiče na stvaranje opšteg mišljenja u jednoj zajednici (u ovom slučaju ruskoj) i oko nje.

Šta je moglo da natera svetski uglednu novinsku agenciju da počne da se bavi poslovima koji joj nisu u opisu delatnosti? Cinici bi rekli – novac. Tačnije, mnogo novca. I dodaju: cena „obraza” može da varira, od vremena do vremena ili od slučaja do slučaja, ali uvek postoji. I uvek se nađe neko ko će biti spreman da je plati.

Upravo u to kolo upleo se Rojters, čije je novinare i dopisnike moguće pronaći na svakoj tački naše planete, u svakoj ratnoj zoni, svakoj nesreći, tragediji ili pobedi. Sa svojih 2.500 dopisnika i foto-reportera svakodnevno raspoređenih na najmanje 200 lokacija širom planete, kao jedan od najmoćnijih izvora informacija uvek je tu, u novinama, na televiziji, radiju, filmu... Pomenimo samo slučaj iz naše prošlosti, kad je nekadašnji predsednik Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija Džavid Nimani naredio svojim saradnicima da „zaustave Rojters”, jedinu agenciju koja je sa terena počela da izveštava o demonstracijama pripadnika albanske manjine 1981.

U davnim vremenima, kad su dve blokovske strane bile direktno suočene, nastojanja da se protivniku zada makar i najmanji udarac pretvarala su se u opasno takmičenje između „demokrata”, s jedne, i „autokrata”, s druge strane. Rezultat nam je (uglavnom) poznat. Ali to je bio posao već pomenutog „007” i njemu sličnih, u kojem su, doduše, i novinari s vremena na vreme imali šta da odrade. U međuvremenu, ovo ogledanje, barem sa strane Britanaca, poprimilo je razmere prave ideološke frustracije.

Objektivno, vesti se danas daleko brže šire preko društvenih mreža nego putem novinskih agencija. Prosleđuju ih slučajni svedoci, prolaznici koji su se zatekli na mestu događaja, amateri, čak i deca. Za relativno kvalitetan snimak i prenošenje atmosfere sa ulica dovoljan je malo kvalitetniji mobilni telefon. U takvim uslovima „ekskluzivnost” je bukvalno oteta iz ruku profesionalaca.

To što je želela vlada u Londonu nije sasvim otišlo u vetar. Prestali smo da čitamo izveštaje novinara, a počeli da verujemo govorkanjima onih koji nam ne žele baš sve najbolje. Ostaje i pitanje: Da li profesionalni mediji u takmičenju s društvenim mrežama i dalje imaju moć da menjaju stavove velikog broja ljudi? Jer, istina je danas mnogo bliže nego što bi to želeli oni koji je svakodnevno „kreiraju”, negde daleko od pogleda javnosti.