Streljan 1941, umro 1986. godine

Gornji Milanovac – Na starom zdanju internog odeljenja milanovačke bolnice je mermerna ploča, na kojoj piše: „Podlim napadom četnika D. M. u ovoj zgradi zarobljeno je, 8. XI 1941. god. 360 boraca POJ koji su, potom, predati Nemcima i streljani u Valjevu“. Na spomeniku streljanima u Valjevu je, između ostalih, uklesano i ime Zdravka Markovića, devetnaestogodišnjeg gimnazijalca koji je zarobljen sa partizanima u zgradi bolnice. Svake godine, sve do svoje smrti (1986. godine) Zale je na dan „svoga streljanja“, 27. novembra, posećivao valjevsku spomen-ploču i polagao vence i cveće.

– Poveća grupa uglednih Milanovčana, među kojima su bili: potkivač Vidosav Rakić, opančar Aca Đorđević, solunac Milovan Petrović, Radomir i Marko Đurković i vlasnik fabrike bombona Rajko Čairović, sročili su peticiju u kojoj su svojom čašću garantovali da Zdravko nije komunista, a njegov otac Dragić je odnese u Valjevo. Srećna okolnost je bila što je ratni predsednik valjevske opštine bio Dragićev ratni drug sa Solunskog fronta, pa je Zale oslobođen sat pred streljanje – priča za „Politiku“ Zdravkov prijatelj Mileta Jeremić Pilac.

Ali, već sledeće godine, posle jedne denuncijacije, Zdravko je dopao logora na Banjici, odakle se iščupao na sličan način kao i iz Valjeva.

– Naravno da je peticija bila „humana laž“, jer je tata, sa svojim školskim drugom Živoradom Kneževićem Batom, bio u SKOJ-u još od 1935. godine. On je raskrstio sa Crkvom kao dečak kad ga je majka poslala sa kolačem, vinom i novcem u crkvu. On je sa Batom, usput, sam prelomio slavski kolač, a novac kojim je trebalo da plati popu, potrošio na svilene bombone. Kad je pop, kasnije, prigovorio majci da „ove godine nije slavila“, Zale je dobio batine za pamćenje – priča nam Zdravkova kćerka Vera Matković.

Posle rata, Partija je poslala Zdravka da studira poljoprivredu u Zagrebu, gde je postao i sekretar fakultetske partijske organizacije. Karijera mu je presečena jednom nesmotrenošću. Drugar mu je dao letak koji je Informbiro štampao protiv Tita, Zdravko ga je pročitao i vratio mu ga, ali, pošto tog drugara nije prijavio „gde treba”, to je bilo dovoljno da ga otpreme na Goli otok. Posle godinu i po, taman kad su mislili da ga oslobode, ubaciše mu u sobu provokatora, koji mu izmami „prejake reči“, pa se Zdravkova robija produži za još dve godine.

– Ipak, posle svega, uspeo je da završi fakultet u Zagrebu i do smrti se bavio strukom, oprostivši svima koji su mu „napakovali“ Banjicu i Goli otok. O politici nikad nije izustio ni reč, osim što je rekao da nijednom svom detetu, makar ih imao stotinu, ne bi dao da se bavi politikom. Rado je razgovarao samo o jelu i piću, jer „na Golom otoku sam bio tri i po godine i gladan i žedan“ – kaže njegova supruga Mila.