Стрељан 1941, умро 1986. године

Горњи Милановац – На старом здању интерног одељења милановачке болнице је мермерна плоча, на којој пише: „Подлим нападом четника Д. М. у овој згради заробљено је, 8. XI 1941. год. 360 бораца ПОЈ који су, потом, предати Немцима и стрељани у Ваљеву“. На споменику стрељанима у Ваљеву је, између осталих, уклесано и име Здравка Марковића, деветнаестогодишњег гимназијалца који је заробљен са партизанима у згради болнице. Сваке године, све до своје смрти (1986. године) Зале је на дан „свога стрељања“, 27. новембра, посећивао ваљевску спомен-плочу и полагао венце и цвеће.

– Повећа група угледних Милановчана, међу којима су били: поткивач Видосав Ракић, опанчар Аца Ђорђевић, солунац Милован Петровић, Радомир и Марко Ђурковић и власник фабрике бомбона Рајко Чаировић, срочили су петицију у којој су својом чашћу гарантовали да Здравко није комуниста, а његов отац Драгић је однесе у Ваљево. Срећна околност је била што је ратни председник ваљевске општине био Драгићев ратни друг са Солунског фронта, па је Зале ослобођен сат пред стрељање – прича за „Политику“ Здравков пријатељ Милета Јеремић Пилац.

Али, већ следеће године, после једне денунцијације, Здравко је допао логора на Бањици, одакле се ишчупао на сличан начин као и из Ваљева.

– Наравно да је петиција била „хумана лаж“, јер је тата, са својим школским другом Живорадом Кнежевићем Батом, био у СКОЈ-у још од 1935. године. Он је раскрстио са Црквом као дечак кад га је мајка послала са колачем, вином и новцем у цркву. Он је са Батом, успут, сам преломио славски колач, а новац којим је требало да плати попу, потрошио на свилене бомбоне. Кад је поп, касније, приговорио мајци да „ове године није славила“, Зале је добио батине за памћење – прича нам Здравкова кћерка Вера Матковић.

После рата, Партија је послала Здравка да студира пољопривреду у Загребу, где је постао и секретар факултетске партијске организације. Каријера му је пресечена једном несмотреношћу. Другар му је дао летак који је Информбиро штампао против Тита, Здравко га је прочитао и вратио му га, али, пошто тог другара није пријавио „где треба”, то је било довољно да га отпреме на Голи оток. После годину и по, таман кад су мислили да га ослободе, убацише му у собу провокатора, који му измами „прејаке речи“, па се Здравкова робија продужи за још две године.

– Ипак, после свега, успео је да заврши факултет у Загребу и до смрти се бавио струком, опростивши свима који су му „напаковали“ Бањицу и Голи оток. О политици никад није изустио ни реч, осим што је рекао да ниједном свом детету, макар их имао стотину, не би дао да се бави политиком. Радо је разговарао само о јелу и пићу, јер „на Голом отоку сам био три и по године и гладан и жедан“ – каже његова супруга Мила.