Eksplozija istine

Posle sramnog i bestidnog napisa „Los Anđeles tajmsa”, kao i Džeja Vajsberga u „Varajetiju”, o filmu „Dara iz Jasenovca” najzad se probudio i srpski narod, ali posle prikazivanja filma na televiziji to buđenje se pretvorilo u eksploziju svesti i savesti planski anesteziranu toliko desetina godina. Čak se i ustaški lobi u svetu malo primirio, jer su ostvarili sve svoje zamisli – trećinu Srba pokrstili, trećinu proterali, a trećinu pobili. Sproveli su i odluku sa Prvog kongresa Komunističke partije Jugoslavije održanog 1929, godine u Drezdenu, po kojoj je trebalo razbiti Jugoslaviju (molim čitaoce: Razmislite malo, Drezden je u Nemačkoj, a ceo svet i danas optužuje Rusiju za komunizam), stvorili su svoju državu i Hrvatska je pomoć svojih saveznika iz Prvog i Drugog svetskog rata primljena u Evropsku uniju. Sve ih je to malo uspavalo, kao i njihove mentore na Zapadu koji su pokušali bestidnim lažima da unište istinu, ali su izazvali njenu eksploziju. Sve gorepomenuto se i moglo očekivati, ali iskreno govoreći nisam očekivao ovakvu reakciju srpskog naroda

Politika je objavila u rubrici „Među nama” moje dopise 23. januara 2014 („Zašto ćute nadležni”) i 13. juna 2018 („Istina o Jasenovcu sporo prodire u svet”). Povod je nastao mnogo godina ranije: Sve knjige o tim strašnim vremenima bile su štampane ćirilicom, kada sam od izdavača tražio neku od tih knjiga na engleskom bili su iznenađeni i gledali me „belo”.

Kada je 2013. godine izašla knjiga Boška Lomovića „Heroina iz Insbruka –Diana Obekser Budisavljević” izdavačkog preduzeća Svet knjige otišao sam lično do njih i postavio im isto pitanje. Odmah su shvatili suštinu: Ćirilicu čitaju samo Srbi u Srbiji, a oni sve te činjenice u tim knjigama ili su sami preživeli ili imaju nekoga u familiji koji to nije preživeo. Ako želimo da se istina čuje u celom svetu to mora biti štampano barem još i na engleskom jeziku. Ta relativno mala izdavačka kuća ubrzo je izdala tu knjigu na engleskom, ali i na nemačkom jeziku. Heroina Diana bila je Austrijanka, živela je i posle rata dugo godina u Zagrebu, ali niko u tadašnjoj Jugoslaviji nije čuo za nju. Vratila se i umrla u rodnom Insbruku. Odmah po dolasku komunista na vlast njoj je Udba oduzela kompletnu arhivu, koju je ona vodila i sačuvala za sve vreme rata, o svoj spasenoj deci. Do danas nisam nigde pročitao da je ta arhiva objavljena, a iz nje bi preživela deca mogla saznati ko su i odakle su. Ovako su i njih ubili pretvorivši ih bukvalno u „janičare”. Jednom se mora pojaviti i film o tome ko je potpisao naredbu o oduzimanju te arhive, gde je sada, zašto se ne objavi ako je sačuvana, a ako više ne postoji ko je naredio da se uništi, zašto se i dalje o tome ćuti?

Kupio sam više primeraka ove knjige na engleskom i nemačkom jeziku i poslao ih po svetu. Zamislite, dragi čitaoci, šta bi za sve te žrtve i ceo srpski narod u ovom trenutku značilo kada bi svi vi koji imate rodbinu i prijatelje, posebno strance, poslali u svet samo po jednu knjigu o heroini Diani. Pokažimo se složni, došlo je vreme.

Dušan Milenković,
Beograd