Експлозија истине

После срамног и бестидног написа „Лос Анђелес тајмса”, као и Џеја Вајсберга у „Варајетију”, о филму „Дара из Јасеновца” најзад се пробудио и српски народ, али после приказивања филма на телевизији то буђење се претворило у експлозију свести и савести плански анестезирану толико десетина година. Чак се и усташки лоби у свету мало примирио, јер су остварили све своје замисли – трећину Срба покрстили, трећину протерали, а трећину побили. Спровели су и одлуку са Првог конгреса Комунистичке партије Југославије одржаног 1929, године у Дрездену, по којој је требало разбити Југославију (молим читаоце: Размислите мало, Дрезден је у Немачкој, а цео свет и данас оптужује Русију за комунизам), створили су своју државу и Хрватска је помоћ својих савезника из Првог и Другог светског рата примљена у Европску унију. Све их је то мало успавало, као и њихове менторе на Западу који су покушали бестидним лажима да униште истину, али су изазвали њену експлозију. Све горепоменуто се и могло очекивати, али искрено говорећи нисам очекивао овакву реакцију српског народа

Политика је објавила у рубрици „Међу нама” моје дописе 23. јануара 2014 („Зашто ћуте надлежни”) и 13. јуна 2018 („Истина о Јасеновцу споро продире у свет”). Повод је настао много година раније: Све књиге о тим страшним временима биле су штампане ћирилицом, када сам од издавача тражио неку од тих књига на енглеском били су изненађени и гледали ме „бело”.

Када је 2013. године изашла књига Бошка Ломовића „Хероина из Инсбрука –Диана Обексер Будисављевић” издавачког предузећа Свет књиге отишао сам лично до њих и поставио им исто питање. Одмах су схватили суштину: Ћирилицу читају само Срби у Србији, а они све те чињенице у тим књигама или су сами преживели или имају некога у фамилији који то није преживео. Ако желимо да се истина чује у целом свету то мора бити штампано барем још и на енглеском језику. Та релативно мала издавачка кућа убрзо је издала ту књигу на енглеском, али и на немачком језику. Хероина Диана била је Аустријанка, живела је и после рата дуго година у Загребу, али нико у тадашњој Југославији није чуо за њу. Вратила се и умрла у родном Инсбруку. Одмах по доласку комуниста на власт њој је Удба одузела комплетну архиву, коју је она водила и сачувала за све време рата, о свој спасеној деци. До данас нисам нигде прочитао да је та архива објављена, а из ње би преживела деца могла сазнати ко су и одакле су. Овако су и њих убили претворивши их буквално у „јаничаре”. Једном се мора појавити и филм о томе ко је потписао наредбу о одузимању те архиве, где је сада, зашто се не објави ако је сачувана, а ако више не постоји ко је наредио да се уништи, зашто се и даље о томе ћути?

Купио сам више примерака ове књиге на енглеском и немачком језику и послао их по свету. Замислите, драги читаоци, шта би за све те жртве и цео српски народ у овом тренутку значило када би сви ви који имате родбину и пријатеље, посебно странце, послали у свет само по једну књигу о хероини Диани. Покажимо се сложни, дошло је време.

Душан Миленковић,
Београд