Od sumraka do strimovanog filmskog svitanja

Prva pomisao na činjenicu da sam među privilegovanim kritičarima koji će imati potpuni pristup svim filmovima na striming platformi 71. Berlinala – koji je u ovoj svojoj martovskoj petodnevno-maratonskoj verziji inače bio namenjen učesnicima Evropskog filmskog marketa, proizvođačima i kupcima filmova – bila je: „Pa, ovo je sjajno!”. Ne moram da putujem i teglim kofere, da oznojena sa teškom jaknom i laptopom u rancu na leđima jurcam ko bez duše od jedne do druge festivalske dvorane, s kraja na kraj Berlina iz hladnog u toplo, iz toplog u hladno. Da, biće kao i uvek tenzično, naporno i teško da se sve postigne, uključujući i to da uz gledanje filmova valja pronaći vreme za pisanje o njima uz poštovanje striktnih rokova za prelom dnevnih novina, ali bar ne moram da mrdnem iz tišine i zdravstvene bezbednosti sopstvenog stana i ne remetim tako ovu svoju neželjenu, a već jednogodišnju „novu normalnost”.

Taj prvobitni, gotovo entuzijatski pristup činjenici da ću, iako ne onako kako treba – na velikom filmskom platnu, ipak premijerno gledati filmove sa Berlinskog festivala, raspršio se još prvog striming dana spoznajom da zavisim od kvaliteta, jačine i brzine kućnog interneta i od starudija kakvi su bez sumnje svi uređaji koje posedujem: kompjuter, laptop i tablet. Da u tome nisam usamljena još iste večeri preko „Zuma” saznajem i od drugih kolega. Britanac Džon B. što iz porodičnih razloga živi već dugo u Italiji priznaje da zbog loše internet konekcije filmove gleda na svom „ajfonu” na kojem je slika bolja. Brazilka Elejn G. (uz uobičajene muke zbog druge vremenske zone u odnosu na srednjoevropsko vreme kada se prikazuju filmovi) iz istih razloga „šeta” svoj laptop po stanu u Sao Paulu hvatajući bolji internetski prijem. Džabe perfekcija berlinske striming platforme kada u gledalačkoj „kućnoj radinosti” stvari povremeno zakazuju. Primera toga je bilo mnogo, na svim stranama sveta. I zato smo se lako složili: festival i svetske premijere filmova imaju jedini pravi smisao ako se događaju uživo, u dvoranama, na velikom platnu. Sve drugo spada u skrnavljenje filma i filmske umetnosti. I, iako se na trenutke čini tvrdoglavim što na tome uporno insistira, u pravu je Tjeri Fremo – čelnik Kanskog festivala što nije prošle godine dozvolio onlajn održavanje ove manifestacije i što se trudio da istraje da se ni Kan 2021 (pomeren inače sa tradicionalnog maja na jul) ne preseli na striming platformu...

***

Što se tiče dodeljenih, ali ne i uručenih nagrada (to se čuva za jun) na 71. Berlinalu, može se reći da je žiri bio prilično objektivan i pravičan. Jedini znak pitanja može da stoji iza odluke da se „Srebrnim medvedom” za najbolji scenario nagradi južnokorejski kultni autor Hong Sangsu za trodelnu i međusobno povezanu priču iz 66. minutnog crno-belog filma „Upoznavanje”. Sangsu je inače poznat po tome što snima filmove bez scenarija, oslanjajući se na svoju rediteljsku viziju, instinkt i maštu. Nisam sigurna da je za ovaj novi film odstupio od svojih pravila i da je imao do kraja napisan scenario. Ako i jeste, to je ostalo na nivou krokija ili nerazvijenog tritmenta. I otuda taj utisak da je Sangsuovo „Upoznavanje” bukvalno upravo to – upoznavanje sa idejom i junacima filma koji tek treba da snimi...

***

U bespreglednom moru filmova odabranih za razne programe 71. Berlinala u ovoj festivalskoj razglednici namenjenoj filmskim sladokuscima izdvojila bih još dva filma. „Ja sam Karl”, nemačkog reditelja Kristijana Švohova (Berlinale specijal) i „Balada o beloj kravi”, iranskog rediteljskog tandema Marijam Mogadam i Behtaša Sanaeha (glavni takmičarski). I jedan i drugi su bliski stvarnosti. I jedan i drugi otvaraju ozbiljna pitanja za razmišljanje. „Ja sam Karl” kao opominjuća priča o evropskoj omladini što se preko društvenih mreža povezuje oko desničarskih, neonacističkih ideja o čistoj i imigranata oslobođenoj Evropi, potpuno spremnoj ne samo za ulično nasilje već i za ozbiljni teroristički akt. „Balada o beloj kravi” kao modernim jezikom sročena urbana priča o položaju žena udovica u savremenom iranskom društvu koje još ne odustaje od čvrsto ukorenjene tradicije. Ukoliko u budućnosti naiđete na ova dva filma, obratite na njih pažnju. Vrede.