Од сумрака до стримованог филмског свитања

Прва помисао на чињеницу да сам међу привилегованим критичарима који ће имати потпуни приступ свим филмовима на стриминг платформи 71. Берлинала – који је у овој својој мартовској петодневно-маратонској верзији иначе био намењен учесницима Европског филмског маркета, произвођачима и купцима филмова – била је: „Па, ово је сјајно!”. Не морам да путујем и теглим кофере, да ознојена са тешком јакном и лаптопом у ранцу на леђима јурцам ко без душе од једне до друге фестивалске дворане, с краја на крај Берлина из хладног у топло, из топлог у хладно. Да, биће као и увек тензично, напорно и тешко да се све постигне, укључујући и то да уз гледање филмова ваља пронаћи време за писање о њима уз поштовање стриктних рокова за прелом дневних новина, али бар не морам да мрднем из тишине и здравствене безбедности сопственог стана и не реметим тако ову своју нежељену, а већ једногодишњу „нову нормалност”.

Тај првобитни, готово ентузијатски приступ чињеници да ћу, иако не онако како треба – на великом филмском платну, ипак премијерно гледати филмове са Берлинског фестивала, распршио се још првог стриминг дана спознајом да зависим од квалитета, јачине и брзине кућног интернета и од старудија какви су без сумње сви уређаји које поседујем: компјутер, лаптоп и таблет. Да у томе нисам усамљена још исте вечери преко „Зума” сазнајем и од других колега. Британац Џон Б. што из породичних разлога живи већ дуго у Италији признаје да због лоше интернет конекције филмове гледа на свом „ајфону” на којем је слика боља. Бразилка Елејн Г. (уз уобичајене муке због друге временске зоне у односу на средњоевропско време када се приказују филмови) из истих разлога „шета” свој лаптоп по стану у Сао Паулу хватајући бољи интернетски пријем. Џабе перфекција берлинске стриминг платформе када у гледалачкој „кућној радиности” ствари повремено заказују. Примера тога је било много, на свим странама света. И зато смо се лако сложили: фестивал и светске премијере филмова имају једини прави смисао ако се догађају уживо, у дворанама, на великом платну. Све друго спада у скрнављење филма и филмске уметности. И, иако се на тренутке чини тврдоглавим што на томе упорно инсистира, у праву је Тјери Фремо – челник Канског фестивала што није прошле године дозволио онлајн одржавање ове манифестације и што се трудио да истраје да се ни Кан 2021 (померен иначе са традиционалног маја на јул) не пресели на стриминг платформу...

***

Што се тиче додељених, али не и уручених награда (то се чува за јун) на 71. Берлиналу, може се рећи да је жири био прилично објективан и правичан. Једини знак питања може да стоји иза одлуке да се „Сребрним медведом” за најбољи сценарио награди јужнокорејски култни аутор Хонг Сангсу за троделну и међусобно повезану причу из 66. минутног црно-белог филма „Упознавање”. Сангсу је иначе познат по томе што снима филмове без сценарија, ослањајући се на своју редитељску визију, инстинкт и машту. Нисам сигурна да је за овај нови филм одступио од својих правила и да је имао до краја написан сценарио. Ако и јесте, то је остало на нивоу крокија или неразвијеног тритмента. И отуда тај утисак да је Сангсуово „Упознавање” буквално управо то – упознавање са идејом и јунацима филма који тек треба да сними...

***

У беспрегледном мору филмова одабраних за разне програме 71. Берлинала у овој фестивалској разгледници намењеној филмским сладокусцима издвојила бих још два филма. „Ја сам Карл”, немачког редитеља Кристијана Швохова (Берлинале специјал) и „Балада о белој крави”, иранског редитељског тандема Маријам Могадам и Бехташа Санаеха (главни такмичарски). И један и други су блиски стварности. И један и други отварају озбиљна питања за размишљање. „Ја сам Карл” као опомињућа прича о европској омладини што се преко друштвених мрежа повезује око десничарских, неонацистичких идеја о чистој и имиграната ослобођеној Европи, потпуно спремној не само за улично насиље већ и за озбиљни терористички акт. „Балада о белој крави” као модерним језиком срочена урбана прича о положају жена удовица у савременом иранском друштву које још не одустаје од чврсто укорењене традиције. Уколико у будућности наиђете на ова два филма, обратите на њих пажњу. Вреде.