Treba učiti na istorijskim greškama

Na javljanje me podstakao tekst „Šta bi danas rekli Tesla i Pupin” V. Prvulovića. Tekstu nema šta da se zameri, sve je to lepo rečeno i, nažalost, tačno. Ali mislim da bi bilo jako dobro da se neko pozabavi pitanjem zašto se sve to dešava. I to ne od ovih poslednjih ratova, nego praktično od propasti Dušanovog carstva. Sva naša istorija od tih vremena svodi se na nestajanje srpskog korpusa putem islamizacije, pokatoličavanja, seoba, pa asimilacije (o tome upečatljivo piše Crnjanski u Seobama). S kratkim vaskrsnućem srpske države zahvaljujući Karađorđu i Milošu, do utapanja u Jugoslaviju.

Kakav je to usud našeg naciona da u ključnim trenucima donosi pogrešne odluke? Ili možda ispravne, ali se sprovođenje tih odluka izvitoperi. Kako to da se ne iskoristi kolosalan ugled Kraljevine Srbije posle Prvog svetskog rata kao kamen temeljac za dalji napredak i stvaranje jake države Srba i svih onih koji su hteli da uđu u tu državu? U Drugom svetskom ratu komunisti su se borili za ideale (zvuči, naravno, kao otrcana fraza, ali verujem da se većina pravih komunista iskreno borila za ono što su proklamovali – slobodu, jednakost, bratstvo-jedinstvo). Zašto je na kraju ispalo nešto sasvim drugo i zašto su Srbi opet ostali kratkih rukava (u miru, što bi rekao Dobrica), iako je barem 70 odsto komunista bilo srpske nacionalnosti – pitanje je koje takođe traži odgovor. Ne zato da bi se našao krivac, nego zato da se greške više ne bi ponavljale. Već pomenuti Crnjanski u svojim „Embahadama” (knjiga prva) kaže: Istorija nas nikad ničem nije naučila. I stvarno, kada se „prođe” kroz njegove „Embahade”, kao da su pisane ovih godina, a ne pre Prvog rata. Ili, što bi rekao, Bora Đorđević: „Srbin je lud/ Srbin je proklet/ jednom ga ubiješ/ on hoće opet”.

Smatram da bi u „Pogledima” trebalo da se više objektivno analizira u čemu smo to pogrešili pa da se greške više ne ponavljaju.

Milan Markuš,
Beograd