Треба учити на историјским грешкама

На јављање ме подстакао текст „Шта би данас рекли Тесла и Пупин” В. Првуловића. Тексту нема шта да се замери, све је то лепо речено и, нажалост, тачно. Али мислим да би било јако добро да се неко позабави питањем зашто се све то дешава. И то не од ових последњих ратова, него практично од пропасти Душановог царства. Сва наша историја од тих времена своди се на нестајање српског корпуса путем исламизације, покатоличавања, сеоба, па асимилације (о томе упечатљиво пише Црњански у Сеобама). С кратким васкрснућем српске државе захваљујући Карађорђу и Милошу, до утапања у Југославију.

Какав је то усуд нашег национа да у кључним тренуцима доноси погрешне одлуке? Или можда исправне, али се спровођење тих одлука извитопери. Како то да се не искористи колосалан углед Краљевине Србије после Првог светског рата као камен темељац за даљи напредак и стварање јаке државе Срба и свих оних који су хтели да уђу у ту државу? У Другом светском рату комунисти су се борили за идеале (звучи, наравно, као отрцана фраза, али верујем да се већина правих комуниста искрено борила за оно што су прокламовали – слободу, једнакост, братство-јединство). Зашто је на крају испало нешто сасвим друго и зашто су Срби опет остали кратких рукава (у миру, што би рекао Добрица), иако је барем 70 одсто комуниста било српске националности – питање је које такође тражи одговор. Не зато да би се нашао кривац, него зато да се грешке више не би понављале. Већ поменути Црњански у својим „Ембахадама” (књига прва) каже: Историја нас никад ничем није научила. И стварно, када се „прође” кроз његове „Ембахаде”, као да су писане ових година, а не пре Првог рата. Или, што би рекао, Бора Ђорђевић: „Србин је луд/ Србин је проклет/ једном га убијеш/ он хоће опет”.

Сматрам да би у „Погледима” требало да се више објективно анализира у чему смо то погрешили па да се грешке више не понављају.

Милан Маркуш,
Београд