Protest repera Pabla Hasela

Davne 1977. britanska grupa „Seks pistols” je pevala: „Bože spasi kraljicu, fašistički režim. Od tebe su stvorili morona, potencijalnu nuklearnu bombu. Nema budućnosti u snovima Engleza...” Bio je to veliki hit i aluzija na himnu ostrvske zemlje. Slično ovih dana peva i španski reper Pablo Hasel. Ali umesto da uživa u lovorikama, njegovi dani protiču u zatvoru. Optužen je da promoviše delovanje anarhističkih grupa i terorizam, kao i da je uvredio monarhiju i španskog kralja Filipa Šestog. Od dana kada je uhapšen ulice Barselone se tresu od glasova nezadovoljnih Haselovih fanova.

Podrška Pablu Haselu stigla je i od njegovih grčkih kolega koji su tokom protesta ispred ambasade Španije u Atini osudili politiku evropskih vlada usmerenu na cenzuru i gušenje umetničkih sloboda, kao i od italijanskih muzičara koji su, u okviru svoje pobune protiv zabrane „živih nastupa”, pružili nedvosmislenu podršku španskom reperu.

Protest je oduvek bio jezik muzike. Bez obzira na to da li je proizlazio iz poruke (političke) koju su stvaraoci utkali u stihove, ili iz dramatike iskazane notama i harmonijama. Kako god bilo, pesme protesta uvek su bile vodilja nezadovoljnika, oda na čije zvuke su se dizali glas i stegnuta pesnica ili kretalo u obračun.

Haselovi sledbenici smatraju da je odluka suda da neposlušnom reperu izrekne zatvorsku kaznu klasičan napad na slobodu govora. Više od 200 umetnika širom Španije potpisalo je peticiju protiv njegovog utamničenja. Među njima su i čuveni sineasta Pedro Almodovar i glumac Havijer Bardem

Karakteristično za istinske umetnike je da su osetljivi na narušavanje njihovih prava da menjaju i sebe i okolinu, da razbijaju tabue, ustaljene koncepte života, monotoniju svakodnevice… Jer bez uranjanja u nepoznato, čovek se miri sa postojećim, a to podrazumeva mirenje sa zlom koje nas okružuje i potčinjavanje istom.

Za svaku revoluciju, socijalni pokret, bunu, vezana je neka prepoznatljiva melodija koja u potonjim decenijama, pa i vekovima, jasno ukazuje na trenutak kada je svet postajao drugačiji. Bob Dilan je to sažeo u kompoziciji „Vremena se menjaju” („The Times They Are A-Changin”) rečima: „Pisci, kritičari, vi koji propovedate svojim perom, držite oči širom otvorene, novu priliku nećete imati... Onaj koji gubi danas sutra će biti pobednik. Jer, vremena se menjaju.”

Istorija protestnih pesama duga je koliko i želja za bekstvom iz prošlosti. A muzika je neretko bivala jedini način da se nezadovoljstvo izrazi jasno, direktno i slobodno. Nema sumnje da je tako mislio i nesrećni Pablo Hasel kada je uzviknuo: „Nikada nas neće ućutati! Smrt fašističkoj državi!” I, skončao je iza rešetaka, što je prestonicu Katalonije preko noći pretvorilo u neugasivu buktinju.

Španski reper svojim stihovima kojim se obraća kralju Filipu Šestom neumoljivo gađa u sam vrh: „Hej, tiranine, nemaš samo ti oca… Neka i tvoja porodica jede iz kontejnera… Mi se borimo protiv vaše ubilačke politike. Vi ste ti koji promovišete terorizam… Seme slobode koje sadim će proklijati…”

Hesel je za svoj izliv gneva imao mnogo uzora, od pevačice Bili Holidej koja je davno, kroz pesmu „Neobično voće” („Strange Fruit”, 1939), ukazivala na tragičnu sudbinu svojih crnih sunarodnika u SAD, pa preko „Revolucije” („Revolution”, 1968, legendarnih „Bitlsa”, do kompozicije „Nedelja, krvava nedelja” („Sunday Bloody Sunday”, 1983), irske grupe Ju-tu, posvećene verskom i političkom sukobu u Severnoj Irskoj.

Današnja pank i rep muzika, kao poruka 21. veka, u svojoj žestini su otišle i korak dalje. Opomene i apeli njihovih prethodnika rokera pretvorili su se u otvorene pretnje establišmentu. Američki pank bend „Milion mrtvih policajaca” („Millions of Dead Cops”) ili skraćeno – DMC, u svojim pesmama direktniji su nego ikada: „Još jedan mrtav policajac, ubijajte ih, ne dajte im da se vade na nasilje...”

Koliko je utešno za Pabla Hesela to što nije sam, jedino on može da kaže. Izvesno je međutim da neće odustati od borbe u koju je ušao. Naprotiv, onoga časa kada napusti zatvor znaće da podrška koju je dobio od svojih fanova više nije tek mladalački hir, već ozbiljan politički ultimatum. Pojaviće se novi autori i nijedna policija sveta neće biti u stanju da zaustavi promenu.

Kako je pisao Oliver Saks: „Muzika se utiskuje u mozak dublje od bilo kojeg drugog ljudskog iskustva. Kada ništa drugo ne pomaže, ona nam vraća osećaj da smo živi.”