Протест репера Пабла Хасела

Давне 1977. британска група „Секс пистолс” је певала: „Боже спаси краљицу, фашистички режим. Од тебе су створили морона, потенцијалну нуклеарну бомбу. Нема будућности у сновима Енглеза...” Био је то велики хит и алузија на химну острвске земље. Слично ових дана пева и шпански репер Пабло Хасел. Али уместо да ужива у ловорикама, његови дани протичу у затвору. Оптужен је да промовише деловање анархистичких група и тероризам, као и да је увредио монархију и шпанског краља Филипа Шестог. Од дана када је ухапшен улице Барселоне се тресу од гласова незадовољних Хаселових фанова.

Подршка Паблу Хaселу стигла је и од његових грчких колега који су током протеста испред амбасаде Шпаније у Атини осудили политику европских влада усмерену на цензуру и гушење уметничких слобода, као и од италијанских музичара који су, у оквиру своје побуне против забране „живих наступа”, пружили недвосмислену подршку шпанском реперу.

Протест је одувек био језик музике. Без обзира на то да ли је произлазио из поруке (политичке) коју су ствараоци уткали у стихове, или из драматике исказане нотама и хармонијама. Како год било, песме протеста увек су биле водиља незадовољника, ода на чије звуке су се дизали глас и стегнута песница или кретало у обрачун.

Хаселови следбеници сматрају да је одлука суда да непослушном реперу изрекне затворску казну класичан напад на слободу говора. Више од 200 уметника широм Шпаније потписало је петицију против његовог утамничења. Међу њима су и чувени синеаста Педро Алмодовар и глумац Хавијер Бардем

Карактеристично за истинске уметнике је да су осетљиви на нарушавање њихових права да мењају и себе и околину, да разбијају табуе, устаљене концепте живота, монотонију свакодневице… Јер без урањања у непознато, човек се мири са постојећим, а то подразумева мирење са злом које нас окружује и потчињавање истом.

За сваку револуцију, социјални покрет, буну, везана је нека препознатљива мелодија која у потоњим деценијама, па и вековима, јасно указује на тренутак када је свет постајао другачији. Боб Дилан је то сажео у композицији „Времена се мењају” („The Times They Are A-Changin”) речима: „Писци, критичари, ви који проповедате својим пером, држите очи широм отворене, нову прилику нећете имати... Онај који губи данас сутра ће бити победник. Јер, времена се мењају.”

Историја протестних песама дуга је колико и жеља за бекством из прошлости. А музика је неретко бивала једини начин да се незадовољство изрази јасно, директно и слободно. Нема сумње да је тако мислио и несрећни Пабло Хасел када је узвикнуо: „Никада нас неће ућутати! Смрт фашистичкој држави!” И, скончао је иза решетака, што је престоницу Каталоније преко ноћи претворило у неугасиву буктињу.

Шпански репер својим стиховима којим се обраћа краљу Филипу Шестом неумољиво гађа у сам врх: „Хеј, тиранине, немаш само ти оца… Нека и твоја породица једе из контејнера… Ми се боримо против ваше убилачке политике. Ви сте ти који промовишете тероризам… Семе слободе које садим ће проклијати…”

Хесел је за свој излив гнева имао много узора, од певачице Били Холидеј која је давно, кроз песму „Необично воће” („Strange Fruit”, 1939), указивала на трагичну судбину својих црних сународника у САД, па преко „Револуције” („Revolution”, 1968, легендарних „Битлса”, до композиције „Недеља, крвава недеља” („Sunday Bloody Sunday”, 1983), ирске групе Ју-ту, посвећене верском и политичком сукобу у Северној Ирској.

Данашња панк и реп музика, као порука 21. века, у својој жестини су отишле и корак даље. Опомене и апели њихових претходника рокера претворили су се у отворене претње естаблишменту. Амерички панк бенд „Милион мртвих полицајаца” („Millions of Dead Cops”) или скраћено – DMC, у својим песмама директнији су него икада: „Још један мртав полицајац, убијајте их, не дајте им да се ваде на насиље...”

Колико је утешно за Пабла Хесела то што није сам, једино он може да каже. Извесно је међутим да неће одустати од борбе у коју је ушао. Напротив, онога часа када напусти затвор знаће да подршка коју је добио од својих фанова више није тек младалачки хир, већ озбиљан политички ултиматум. Појавиће се нови аутори и ниједна полиција света неће бити у стању да заустави промену.

Како је писао Оливер Сакс: „Музика се утискује у мозак дубље од било којег другог људског искуства. Када ништа друго не помаже, она нам враћа осећај да смо живи.”