Spiranje mamurluka

U rano prepodne, u leto 1968. godine, onog dana kada je olimpijska reprezentacija Jugoslavije polazila za Meksiko na 19. Letnje igre, pojavio se usred parka na Slavujevom vencu Nebule Prokić, trener boksera „Crvene zvezde”, presamićen od smeha. Kada se malo pribrao, objasnio je zbunjenom društvu da je te noći u kafani „Zona Zamfirova” kod Cvetnog trga zatekao Jovana Pajkovića, čuvenog boksera, kako razvlači harmoniku. A kada ga je zgranuto pitao šta to radi, ovaj mu je mrtav hladan odgovorio da svira jer mora da zaradi neki dinar i ostavi familiji, da im se nađe dok boksuje po svetu. Nebule ga je očinski ubedio da pođe kući i da se naspava, a Pajke ga smerno posluša. Sat-dva kasnije, takoreći pred samu zoru, i on se nekuda zaputio, ali mu đavo nije dao mira pa je privirio i u „Složnu braću”, samo dvadesetak metara uz Ulicu Svetozara Markovića. Tada je prestao da se čudi i zgražava, a počeo da se smeje, što ga je držalo sve do te priče!

Kraj šanka je stajao Pajke i ljuštio špricere. Sa takvim „zagrevanjem” valjda je nastavio i u Meksiko Sitiju, pa je diskvalifikovan u četvrtfinalu iako je bio bolji u meču i već viđen kao pobednik. Po povratku, pravdao se svojima u BK „Radnički” da bi sigurno osvojio neku od medalja da ga Nebule nije izmalerisao, urekao ga i poremetio mu koncentraciju najurivši ga iz „Zone”.

Četrdesetak godina kasnije, držeći banku veseloj bratiji u poznatom čuburskom utočištu, i Momo Kapor je ispričao neobičnu priču u vezi sa jednom od tih kafana:

– Žurio sam u jesen 1953. u školu, kad, naspram zdanja Treće muške gimnazije, na uglu ispred kafane „Složna braća”, ugledam čoveka ogrnutog žutim mantilom od kamilhara gde ljušti mandarine. Bio je to naš Libero, pesnik Slobodan Marković. E, tada sam prvi put poželeo da, kad porastem, budem – on! Ne zbog poezije, već zato što je bio prvak sveta u onom čudnom sportu ubacivanja kutije od šibica u praznu špricersku čašu, a čini mi se da su druga dva mesta naizmenično delili Voja Kokoška i onaj Čačanin koga su ova dvojica tih dana vukla sa sobom... valjda to beše Branko Radičević, sa V između imena i prezimena.

Još im je rekao da na vratima nikada nije bilo istaknuto radno vreme jer ga ta kafana nije ni imala.

Tri staleža

Tu, oko Cvetnog trga, postojala su tri noćna svratišta koja su radnim vremenom pratila količinu alkohola u krvi, pa znači i raspoloženje svojih gostiju. Tako je „Resava” radila do dva posle ponoći, „Zona Zamfirova” sat duže, a „Složna braća” dok ne dođu spremačice da provetre i počiste srču, što se događalo jednom nedeljno. Prva je bila u suterenu, a druga u podrumu, pa su imale „stratešku prednost” jer su klijenti morali da sačuvaju nešto snage kako bi iz njih izašli, dok su „Braća” stolovala na ćošku i u nivou ulice; i zato je redosled njihovog obilaska bio nelogičan i vodio cik-cak maršrutom. Neki poznavalac problema tvrdio je zlobno da je Libero svojoj čuvenoj zbirci upravo zbog takvog rasporeda kafana dao naslov – „Pijanci idu dijagonalno”.

U „Resavi” je diskretnu muziku izvodio uštogljeni ciganski orkestar u tamnim odelima, sa cimbalistom kao kapelmajstorom, u „Zoni” je nastupao ko je stigao ali su muzikanti bili izvanredni, dok u „Složnoj braći” takva zabava nije bila moguća jer ni glasna muzika ne bi uspela da se probije kroz zaglušujući žamor i galamu.

Takvi su im bili gosti: prva je bila namenjena zaljubljenim parovima, koji su posle u nju dolazili porodično, i starijem komšiluku, druga je bila takoreći prolazna, a u trećoj je gostovala izmešana svita koju su činili umetnici Jugoslovenskog dramskog pozorišta, vredni seljaci sa obližnje pijace i beogradski boemi, ali oni pravi, što su za sobom ostavili vredan trag... čime god da su se bavili. Zbog toga je i Bojan Stupica, tvorac i prvi upravnik JDP-a, imao običaj da u povratku kući, a stanovao je u Ulici Đure Salaja, nadomak Bulevara kralja Aleksandra, priviri u nju i proveri stanje pozorišnog ansambla.

Najduža prečica

Uza sve razlike, taj „kafanski triling” imao je i ponešto zajedničko! Pre svega, beše to poslednje gradsko javno kupatilo u Mišarskoj ulici koje je pralo i zapiralo zlosrećne Beograđane, a taj stešnjeni sokak povezivao je „Resavu” sa njene dve posestrime.

Po pričama Milosava Mirkovića zvanog Buca, esejiste, književnika i pozorišnog kritičara, kupatilo je bilo neizostavni deo „jutarnjeg rituala” beogradskih noćnika, u kojem je važna stavka bila i – spiranje mamurluka.

– Nije radilo noću, a počinjalo je da prima klijentelu tek posle osam, pa sam zato u „Složnoj braći” često sačekivao zore – rekao je mrtav ozbiljan Buca. – Ali, posle toga sam mogao čio i u najveće radne pobede.

(Nije spomenuo da je „vojevao i pobeđivao” gotovo svako prepodne po čuburskim kafanama ili onim oko Kalenić pijace u koje je obično zalazio maskiran pletenim cegerom.)

Drugi njihov „zajednički imenitelj” bio je – duh zajedništva! Nikada se nije dogodilo da u tim noćnim svratištima padne krv, ali ne zbog čestih ili povremenih policijskih racija, kako gde, već zato što se čak ni seljaci u njima nisu ponašali kao piljarice, i zbog toga što su za stolovima oduvek sedeli i mudraci koje je vredelo pažljivije slušati.

Na trećem mestu je – poslastičarnica. Osim učenika Treće beogradske gimnazije kao najredovnijih mušterija, nju pamte i mnogi gosti onih noćnih egzila iako je radila samo po obdanici. Ali, ne zbog kolača...

Poslastičarska ljubav

Gospodin Dragomir Jovanović rođen je kao Jaromir Dlabl. Bio je, dakle, Čeh. Uz to, još i zaljubljenik u poslastičarsku umetnost. Zanat je učio kod čuvenog Žarboa, a školovao se i usavršavao u Beču i Pešti.

U Srbiju ga je dovela ljubav. Prava, a ne poslastičarska. Oženio se 1922. i po ličnoj želji postao pravoslavac. Kako je promenio veru, tako je uzeo i novo ime. Postao je Srbin, što je bio najbolji dokaz da je to nekada bila istinska čast.

Prvu poslastičarnicu otvorio je 1936. u Pašićevoj, današnjoj Nušićevoj ulici. Zvala se „Zora” i radila je sve do posle rata, kada je nova vlast sve poslastičarske radnje nacionalizovala, a majstore saterala u tor „Gradske poslastičarnice”, pa je na mestu „Zore” osvanula državna radnja poslastičarskog smera „Opatija”, koja se vremenom izmetnula u bircuz gde su bajati kolači bili samo loša maskarada za žestoka pića sakrivena iza pulta. Razočaran, gospodin Dragomir je rešio da zabatali svoju umetnost. Jer, nema ničeg slatkog u gorkom razočaranju. Srećom, nije izdržao, pa je sredinom pedesetih otvorio radnju na uglu Mišarske i Ulice Svetozara Markovića. Vodio ju je s uspehom sve do smrti, 1979, kad je posao preuzela njegova ćerka. Od tog doba poslastičarnica nosi ime po njemu, po gospodinu Dragomiru Jovanoviću. Da se ne zaboravi.

Zato je ta tesna poslastičarnica postala znamenitost! Pa, zato što i noćnici poštuju ljubav!