Спирање мамурлука

У рано преподне, у лето 1968. године, оног дана када је олимпијска репрезентација Југославије полазила за Мексико на 19. Летње игре, појавио се усред парка на Славујевом венцу Небуле Прокић, тренер боксера „Црвене звезде”, пресамићен од смеха. Када се мало прибрао, објаснио је збуњеном друштву да је те ноћи у кафани „Зона Замфирова” код Цветног трга затекао Јована Пајковића, чувеног боксера, како развлачи хармонику. А када га је згрануто питао шта то ради, овај му је мртав хладан одговорио да свира јер мора да заради неки динар и остави фамилији, да им се нађе док боксује по свету. Небуле га је очински убедио да пође кући и да се наспава, а Пајке га смерно послуша. Сат-два касније, такорећи пред саму зору, и он се некуда запутио, али му ђаво није дао мира па је привирио и у „Сложну браћу”, само двадесетак метара уз Улицу Светозара Марковића. Тада је престао да се чуди и згражава, а почео да се смеје, што га је држало све до те приче!

Крај шанка је стајао Пајке и љуштио шприцере. Са таквим „загревањем” ваљда је наставио и у Мексико Ситију, па је дисквалификован у четвртфиналу иако је био бољи у мечу и већ виђен као победник. По повратку, правдао се својима у БК „Раднички” да би сигурно освојио неку од медаља да га Небуле није измалерисао, урекао га и пореметио му концентрацију најуривши га из „Зоне”.

Четрдесетак година касније, држећи банку веселој братији у познатом чубурском уточишту, и Момо Капор је испричао необичну причу у вези са једном од тих кафана:

– Журио сам у јесен 1953. у школу, кад, наспрам здања Треће мушке гимназије, на углу испред кафане „Сложна браћа”, угледам човека огрнутог жутим мантилом од камилхара где љушти мандарине. Био је то наш Либеро, песник Слободан Марковић. Е, тада сам први пут пожелео да, кад порастем, будем – он! Не због поезије, већ зато што је био првак света у оном чудном спорту убацивања кутије од шибица у празну шприцерску чашу, а чини ми се да су друга два места наизменично делили Воја Кокошка и онај Чачанин кога су ова двојица тих дана вукла са собом... ваљда то беше Бранко Радичевић, са В између имена и презимена.

Још им је рекао да на вратима никада није било истакнуто радно време јер га та кафана није ни имала.

Три сталежа

Ту, око Цветног трга, постојала су три ноћна свратишта која су радним временом пратила количину алкохола у крви, па значи и расположење својих гостију. Тако је „Ресава” радила до два после поноћи, „Зона Замфирова” сат дуже, а „Сложна браћа” док не дођу спремачице да проветре и почисте срчу, што се догађало једном недељно. Прва је била у сутерену, а друга у подруму, па су имале „стратешку предност” јер су клијенти морали да сачувају нешто снаге како би из њих изашли, док су „Браћа” столовала на ћошку и у нивоу улице; и зато је редослед њиховог обиласка био нелогичан и водио цик-цак маршрутом. Неки познавалац проблема тврдио је злобно да је Либеро својој чувеној збирци управо због таквог распореда кафана дао наслов – „Пијанци иду дијагонално”.

У „Ресави” је дискретну музику изводио уштогљени цигански оркестар у тамним оделима, са цимбалистом као капелмајстором, у „Зони” је наступао ко је стигао али су музиканти били изванредни, док у „Сложној браћи” таква забава није била могућа јер ни гласна музика не би успела да се пробије кроз заглушујући жамор и галаму.

Такви су им били гости: прва је била намењена заљубљеним паровима, који су после у њу долазили породично, и старијем комшилуку, друга је била такорећи пролазна, а у трећој је гостовала измешана свита коју су чинили уметници Југословенског драмског позоришта, вредни сељаци са оближње пијаце и београдски боеми, али они прави, што су за собом оставили вредан траг... чиме год да су се бавили. Због тога је и Бојан Ступица, творац и први управник ЈДП-а, имао обичај да у повратку кући, а становао је у Улици Ђуре Салаја, надомак Булевара краља Александра, привири у њу и провери стање позоришног ансамбла.

Најдужа пречица

Уза све разлике, тај „кафански трилинг” имао је и понешто заједничко! Пре свега, беше то последње градско јавно купатило у Мишарској улици које је прало и запирало злосрећне Београђане, а тај стешњени сокак повезивао је „Ресаву” са њене две посестриме.

По причама Милосава Мирковића званог Буца, есејисте, књижевника и позоришног критичара, купатило је било неизоставни део „јутарњег ритуала” београдских ноћника, у којем је важна ставка била и – спирање мамурлука.

– Није радило ноћу, а почињало је да прима клијентелу тек после осам, па сам зато у „Сложној браћи” често сачекивао зоре – рекао је мртав озбиљан Буца. – Али, после тога сам могао чио и у највеће радне победе.

(Није споменуо да је „војевао и побеђивао” готово свако преподне по чубурским кафанама или оним око Каленић пијаце у које је обично залазио маскиран плетеним цегером.)

Други њихов „заједнички именитељ” био је – дух заједништва! Никада се није догодило да у тим ноћним свратиштима падне крв, али не због честих или повремених полицијских рација, како где, већ зато што се чак ни сељаци у њима нису понашали као пиљарице, и због тога што су за столовима одувек седели и мудраци које је вредело пажљивије слушати.

На трећем месту је – посластичарница. Осим ученика Треће београдске гимназије као најредовнијих муштерија, њу памте и многи гости оних ноћних егзила иако је радила само по обданици. Али, не због колача...

Посластичарска љубав

Господин Драгомир Јовановић рођен је као Јаромир Длабл. Био је, дакле, Чех. Уз то, још и заљубљеник у посластичарску уметност. Занат је учио код чувеног Жарбоа, а школовао се и усавршавао у Бечу и Пешти.

У Србију га је довела љубав. Права, а не посластичарска. Оженио се 1922. и по личној жељи постао православац. Како је променио веру, тако је узео и ново име. Постао је Србин, што је био најбољи доказ да је то некада била истинска част.

Прву посластичарницу отворио је 1936. у Пашићевој, данашњој Нушићевој улици. Звала се „Зора” и радила је све до после рата, када је нова власт све посластичарске радње национализовала, а мајсторе сатерала у тор „Градске посластичарнице”, па је на месту „Зоре” осванула државна радња посластичарског смера „Опатија”, која се временом изметнула у бирцуз где су бајати колачи били само лоша маскарада за жестока пића сакривена иза пулта. Разочаран, господин Драгомир је решио да забатали своју уметност. Јер, нема ничег слатког у горком разочарању. Срећом, није издржао, па је средином педесетих отворио радњу на углу Мишарске и Улице Светозара Марковића. Водио ју је с успехом све до смрти, 1979, кад је посао преузела његова ћерка. Од тог доба посластичарница носи име по њему, по господину Драгомиру Јовановићу. Да се не заборави.

Зато је та тесна посластичарница постала знаменитост! Па, зато што и ноћници поштују љубав!