Bitka za Hongkong

Zahtevom Hongkonga upućenim pojedinim stranim konzulatima da ne prihvate britansku putnu ispravu koju koriste mnogi njihovi građani nastavljen je diplomatski rat za odbranu „demokratije” ove poluautonomne pokrajine, koja zapravo nikada nije ni bila prava demokratija. Do pre nešto više od 20 godina Hongkong je bio britanska kolonija, a potom je vraćen Pekingu uz spektakularnu ceremoniju i obećanje da demokratija neće umreti.

Dve decenije kasnije, zapadni političari na čelu s američkim i britanskim vladama opet biju bitku za Hongkong, zbog čega su na ratnoj nozi s Kinom, koja je lane donela zakon o nacionalnoj bezbednosti, koji, prema kritičarima, dodatno guši tamošnje političke slobode. Zbog toga je britanski premijer Boris Džonson odlučio da „pruži utočište” i otvori put do sticanja državljanstva milionima građana ove bivše kolonije, jer je zakon o bezbednosti u suprotnosti sa sporazumom koji su Kina i Ujedinjeno Kraljevstvo postigli povodom preuzimanja 1997. godine. Oko 350.000 ljudi već poseduje pasoše britanskih državljana u inostranstvu (BNO), kao nasleđe kolonijalne ere, a još gotovo tri miliona njih imaju pravo da podnesu zahtev.

Hongkong sada, prema saznanjima zapadne štampe, pokušava da doskoči Londonu tako što zahteva od stranih konzulata da ne uvažavaju ove isprave koje njihovi građani, mahom mladi, prilažu kada podnose zahteve za radne vize u Evropi, Americi i pojedinim azijskim državama. Potezom koji se smatra diplomatskim napadom vlada je navodno tražila od desetak konzulata da britanski BNO više ne priznaju kao važeću putnu ispravu, što će verovatno, kako za Rojters procenjuju diplomate, većina zemalja ignorisati. Diplomate smatraju i da ovaj potez nije svojstven hongkonškoj vlasti, koja je uglavnom svesna svog položaja kao važnog međunarodnog čvorišta.

Za sada, kao što su činile i ranije, sve države koje prihvataju pomenuti britanski dokument, to i dalje čine, a od početka ove godine podnosioci zahteva za britanski dokument neće morati da imaju obezbeđen posao pre dolaska na Ostrvo. Moći će da ga potraže kad se smeste. Neće biti testova sposobnosti, niti potrebe da prikazuju prihode. London tako, kako kaže Džonson, ispunjava „istorijsku i moralnu obavezu” prema ovim ljudima nakon pojave spornog zakona, koji, uostalom, omogućava da osumnjičeni počinioci teških krivičnih dela budu izvedeni pred sud u Kini. Britanija je, podsećaju, bivšu koloniju vratila kineskoj vlasti uz garancije da će biti zaštićene njene osnovne slobode, obezbeđeni široka autonomija i kapitalistički način života.

U Pekingu i Hongkongu, pak, kažu da je zakon koji je uzbudio Zapad neophodan kako bi se uspostavila stabilnost, te da su – kad je Nacionalni narodni kongres objavio da će poboljšati pravni sistem i mehanizme nacionalne bezbednosti za ovu posebnu administrativnu upravu – pojedine vlade požurile da se istaknu u pretnjama i optužbama.

Tako su stvorena dva tabora. Jedan koji kaže da zakon jeste način održavanja suvereniteta i legitimno pravo svake države i drugi, koji tvrdi da je na delu pokušaj Pekinga da svom snagom „stavi šapu” na Hongkong.

Branioci kineske politike podsećaju i da je održavanje nacionalne bezbednosti praksa i međunarodne zajednice, koja međunarodnim konvencijama (recimo Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima) kaže da niko ne može ugrožavati nacionalnu bezbednost druge zemlje. Zapadne zemlje na čelu sa SAD su, istina, usvojile sijaset zakona za očuvanje nacionalne bezbednosti. U Americi je, recimo, prvi sveobuhvatni zakon o nacionalnoj bezbednosti na svetu donesen 1947. Na osnovu ovog, možda najmoćnijeg pravnog akta, osnovana je Centralna obaveštajna agencija – CIA i razne druge službe, poput Saveta za nacionalnu bezbednost.

Ali tabor koji aplaudira Džonsonu, koji njegov potez smatra prelomnim trenutkom u britansko-kineskim odnosima, poziva se na svojevremeno potpisani sporazum, zahvaljujući kojem Hongkong uživa neke slobode određene aktom zvanim „Osnovni zakon”, koje se, pak, ne neguju u kontinentalnoj Kini.

Međutim, tamošnji analitičari kažu da su ponude pomoći i podrške stranih vlada, ne samo britanske, velikodušne, ali ne i dovoljne da se očuva sloboda u ovoj poluatonomnoj pokrajini, te tako ni Džonsonov potez neće puno pomoći mladim ljudima koji su zbog zakona izašli na proteste. Pogotovu uhapšenima kojima prete optužbe shodno istom tom zakonu o nacionalnoj bezbednosti. Takođe, put ka Britaniji povećava spektar odliva mozgova iz ovog azijskog finansijskog centra, a da pritom i dalje postoji znatan procenat onih koji iz nekih razloga ne mogu da ispune uslove za dobijanje britanskog državljanstva.